Н О В О: ИЛУСТРОВАНА ИСТОРИЈА СРБА ЗА ДЕЦУ!     *     КЊИГА НА ДАР: за сваку куповину књига СКЗ преко 2000 динара ‒ једна књига на поклон; од 7. до 29. 2. 2024. године!     *     СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ (1 ‒ 6) ‒ ИЗУЗЕТНО ПОВОЉНО: 5.500 РСД (пуна цена 9.140 РСД)!

ПЕСНИК ЦЕЛОГ ДАНА И ЦЕЛОГ ЖИВОТА

„ПЕЧАТ“, 2. децембар 2022.

Драган Лакићевић

И његовим књигама могао би се поплочати пут од родних Ивановаца до Београда, као што се говорило да Ћопићева многобројна издања могу поплочати пут од родних Хашана до Београда. Написао је читаву библиотеку – ништа осредње.
Прву књигу поезије Урођенички псалми објавио је као двадесетогодишњак. А само две године касније прву књигу поезије за децу Како спавају трамваји. А сам је био између: ни дете ни још одрастао. И песник и прозаист, и преводилац и мислилац.
По књижевним мотивима и по песничком амбијенту, био је на граници: тамо и овде, баш као у његовој знаменитој песми „Ограда на крају Београда“: „Са ове стране ограде: град, / С оне: Србија и месец млад.“
Не само у поезији за децу, простори и пејзажи били су му махом приградски, урбани, но померени ка периферији. „На самом крају Београда / Уздиже се стара ограда.“
И као да се са обе стране те ограде огледао свет: који је памтио и из ког је читавог живота одлазио и онај који га је чекао, у који је све дубље залазио:

 

Са ове: трамвај и два киоска.
С оне тишина, црна сеоска.

Лево: блистају Теразије.
Десно: мрак све до Мале Азије.
Овде: ноћ, топла и кратка.
Тамо: године без повратка…

Тако је и с његовим укупним животом, личним и књижевним: лети је био у Ивановцима, на оном брегу где је подигао цркву, одакле се виде Рудник и Равна гора, а зими у Поатјеу, у Француској, као да је целог живота био на школовању и писао домаће задатке у облику књига. С једне стране Змијин свлак, Година пролази кроз авлију, Мука с речима, Добрислав трчи кроз Југославију, а с друге Шекспир, Бодлер, Клодел, Бродски, Паунд, Јејтс – библиотека превода и препева. Све што је видео и упамтио, Мића је „обрадио“ на свој књижевни начин – свестрано, танано, мудро. И у расправама и у прози и у поезији, био је писац који пре свега мисли, или у оном што пише – артикулише мисао. Други писци за децу су поучавали, васпитавали, засмејавали, играли, забављали… Данојлић је расправљао, мислио и сугерисао да се мисли.

Губитак за српску књижевност и културу је непроцењив: за непуну недељу дана, овог новембра, са животне сцене отишли су велики писци и песници нашег језика – Милован Данојлић и Рајко Петров Ного. Њихово књижевно дело и стваралачко завештање одавно је смештено у врхунске домете српске литературе настале у прошлом и текућем веку, а вредновањем читалаца и критичара ови писци су се данас учврстили на месту које припада храстовима националног стваралаштва. Опраштајући се од њих, напомињемо да је наш лист имао изузетну част и привилегију да Милован Данојлић и Рајко Петров Ного, током низа година, тачније деценију и по, буду наши чести саговорници и аутори – Данојлић је као Печатов редовни сарадник и аутор најчитанијих текстова (није волео и није дозвољавао да његове текстове називамо „колумнама“!) заправо написао неколико књига вредних записа о епохи у којој живимо. Како је траг који су оставили у Печату драгоцен, најављујемо да ће у времену које следи Данојлић и Ного и даље бити присутни на страницама нашег листа. Подједнако освртом других аутора на њихова дела, као и поновним штампањем њихових текстова и разговора.
И Данојлић и Ного били су добитници Печата времена, награде за књижевност коју је наш лист установио 2010. године. Књижевни Печат времена Рајко Петров Ного добио је за књигу Запиши и напиши (награда за 2012. годину). Миловану Данојлићу ово признање додељено је за књигу Писма без адресе (2013). Овом приликом објављујемо беседе које су они изговорили на уручењу награда Печат времена, а које су, без разлике, биле и њихов својеврстан живи дијалог не само с националном културом већ и временом и приликама у којима стварају.

ИНСТИТУТ ЈЕЗИКА Опевао je рађање шљива, мирис пегланих кошуља, „Како шета стари професор“, „Детињство Пепе Крсте“, „Како се родила људска мисао“, али и Ослободиоце и издајнике. Мале теме чинио je великим и филозофским. Велики зналац језика, написао је књигу Учење језика – било је то свестрано испитивање сопственог језика.
Био је писац радног стола, јединствен институт језика и феномена живота, истраживач морала, духа поднебља и доба. А све то на старинској писаћој машином. Кад је последњи пут, поткрај овога лета, отишао из Србије у Француску и тамо примљен у болницу, одмах су му у собу донели писаћу машину Олимпија. За многе у болници била је то атракција: писац на справи из прошлог века, коју су и старији заборавили. Још ћирилица!
Неку врсту аутопортрета писца „вредног као мрав“ написао је у антологијској песми (за децу и одрасле, као и све што је писао) „Како живи пољски миш“.

На рубу шуме, у брвнари, преко целе године
Пољски миш неуморно грицка старе новине.

Около, на сат хода, ниједне нема мачке:
На миру, он гута упитнике, ускличнике и тачке (…)

Вести не чита, нити га занима шта има ново;
Он једе, ред по ред, и гута, слово по слово.

Слике великих људи мрви малом вилицом,
Мучи се с латиницом, бори се с ћирилицом.

„Слике великих људи“, из новина, ипак заврше „на рубу шуме“ – суди им мали миш! И док се около збива историја, тутњи епоха, кључа политика, он обделава своју њиву покрај оне ограде на крају града: „Хукне: њива се нарогуши, / И блесну старе звезде у души.“
Тако се враћамо и пољском мишу:

Ту спава, у хрпи новина, док ноћи, испод стреје
Мећава луда дува, и снег у кланцу веје.

То ти је прави живот: у каквој старој појати
Спавати и грицкати; грицкати и постојати.

Био је песник целог дана и целог живота.
Био је, повремено, и политички активан, писао реско, учествовао у обнављању вишестраначког живота у Србији. Дошавши у Београд из Француске, одмах би питао: „Има ли каква петиција да се потпише?“… Али све то било је у сенци његових књижевних послова и мотива, па и кад су ови били ангажовани и танани до питања: „Шта човек да ради у недељу / Кад воденице жито не мељу?“

НА СТАРОЈ ПИСАЋОЈ МАШИНИ Данојлић је у књижевним облицима и формама исписао јединствену личну енциклопедију – о стварима великим и малим, добру и злу, о светским песницима и о домаћим аутсајдерима, о поетичким питањима – превођењу, писању поезије и писању писама, о свеукупном животу: лажи, поздрављању, касарнама, феријама на селу, зову земље, псовкама, свадбама… И све то у поезији, есејима, романима.
Кад се прешло на компјутере, Мића је и даље писма куцао на старој машини, ћирилицом, а његова супруга Сања та писма је скенирала и мејлом слала сарадницима и пријатељима. У Српској књижевној задрузи чува се низ таквих писама, као и рукопис Шекспирових сонета које је недавно препевао на свој виртуозни начин.
Кад смо код Сонета и нових препева, радио је на њима можда и више него на својим песмама, дотеривао и мењао. Прихватао сугестије: за ноћ би строфу или песму сасвим променио. Једну исправку у Шекспиров сонет унео је усмено на улици и са Теразија, стојећи код „Албаније“ – мобилним телeфоном издиктирао ми је стих или два. И додао: „Никад коректуру нисам радио на улици.“
Уз превод Шескспирових Сонета написао је и реч о превођењу: „Као и сваки препев, и овај је, понегде, морао закинути оригинал, да би му, другде, понудио више или мање одговарајући награду. Остаје нада да је размера између онога што се зове изгубљено-у-преводу, и онога што је нађено-у-преводу, уравнотежена, да одштета покрива губитак. Сви великани светске књижевности су, истовремено, и српски писци, у мери у којој их разумемо и волимо, и колико им је у нашем језику добро.“ Биће да им је у Мићином препевима добро: наш песник је много дао светским песницима.
Кад је читао Данојлићеве препеве Сонета, Динко Давидов ми је рекао: „Као да их је Шекспир писао на српском!“

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА У време Милована Данојлића, песници су били везани за велика издавачка предузећа: Раичковић, Павловић, Брана Петровић, Матија претежно за „Просвету“, Десанка, Попа, Христић, Бора Радовић и Давичо углавном за „Нолит“. Данојлићу је све то било мало. Он је био код свих, свачији. У друштвеном поретку, радо је давао књиге малим приватним издавачима – неки су од тога (како-тако) живели. Радо је штампан и у Загребу, један од малобројних српских писаца у едицији „Хит“ Накладног завода Знање – тамо нас је препоручивао Момо Капор. У „Хиту“ је изашла чувена расправа Драги мој Петровићу, разорна расправа, монографија о Србији у другој половини 20. века коју пише повратник после много година странствовања. Стални повратник, тумач и аналитичар Србије био је и Данојлић.
Српску књижевну задругу чувао је за оно до чега је највише држао – за поезију. У Задругином Колу објавио је четири своје књиге, не рачунајући књиге превода, а 1990. избор дотадашње поезије Тачка отпора. Други део песничког опуса, насталог од 1990. наовамо, припремао је за Коло током ове године, као завештање. Налази се у плану за 115. плаво Коло.
Писао је, не зна се о чему боље, и за новине. Могао је сваке недеље да има текст, а можда и сваког дана, ако би му тражили. Али је о самоуким песницима божјацима, уместо расправе, или репортаже о једном песнику који је сам издавао и продавао своје књиге у епохи социјализма, написао јединствен роман-есеј Како је Добрислав протрчао кроз Југославију. Јединствен жанр: проза-студија – велико познавање друштва и писца, не само непризнатог и трагичног него и признатог и етаблираног.
Као председник, у Српску књижевну задругу дошао је 2013, после Ракитићеве смрти. Дуго смо тражили личност од формата, да одговара угледу старе Задруге. Сетио га се Матија на рециталу посвећеном Његошевом јубилеју 2013, у Народном позоришту – учествовало је 12 српских песника. Иза кулиса, Бећковић ме питао: „А шта мислиш о Мићи Данојлићу!“ – То би био украс Задруге – рекао сам. „Онда то рачунај свршеним!“ (Матију је посебно поштовао.)
Данојлић је у СКЗ дошао као по вишем задатку. Поверено му је да чува стару установу и њен углед и успомену на велике претходнике. Више пута је поновио: „Осим овог имена и угледа, ми ништа немамо!“
Иницирао је и отворио састанак посвећен успомени на дело Стојана Новаковића и других оснивача СКЗ.
Кад је преминуо Добрица Ћосић, некадашњи председник СКЗ, својевремено политички опонент Данојлићев, инсистирао је да и његову урамљену слику ставимо на зид, као Ракитића, Тошовића, Милоша Н. Ђурића, Радована Самарџића и друге председнике.
Био је савременик новије историје, памтио потресе и трауме Другог светског рата. Инсистирао да објавимо књигу Сећања из рата Звонимира Вучковића, команданта Првог таковског корпуса Југословенске војске у отаџбини, али и роман Црна Гора Милована Ђиласа. И за једну и за другу књигу тврдио је да су поштено написане, иако су аутори били из супротних табора… Није био искључив, завидљив и себичан… Желео је да, после свега, позовемо на сарадњу и неког хрватског писца… Кад су га питали какав је песник Добрица Ерић, рекао је: „Знате, он је рођени песник!“
Сад ми се чини да је неке задатке Српске књижевне задруге, коју је он упамтио или претпостављао из времена када је деловала из прикрајка, стрепећи да је не укину због старих или нових „скретања“, препознао и у себи и у души лирског субјекта песме „Зимовник“. И о њој се – кажу сувременици – гунђало у Комитету кад је, седамдесетих година, штампана на насловој страни једних књижевних новина (стихове цитирам по сећању, напамет):

(…) На почетку другог дела зиме
Задатак је јасан и стари
Подсетити се на своје име
Учврстити називе ствари

Спојити танку светлост и реч
Загледати се у слог и писмо
То нам је што нам је кад већ
Оно истинито пропустисмо.

ОГРАДА НА КРАЈУ (ГРАДА) „И људи и књиге су у вртлогу, у ковитлацу, у свеопштем покрету. Њихови судбински сусрети долазе по укрштајима звезда; човек, повремено, налеће на књигу онако као што се наилази на луди камен, и таква су откровења најузбудљивија. Тада се отварају и зраче једно у другом; буде нам несхватљиво да смо толике године преживели, да смо их могли преживети, не познавајући ту светлост, која узноси и смирује“ – писао је у књизи О раном устајању, Матица српска, пре пола столећа.
Ожалошћени сарадник и саговорник Милована Данојлића, који пише ову опроштајну белешку, схвата као откровење свој давни сусрет са књижицом Како спавају трамваји у „Школској лектири“ сарајевске Свјетлости 1964, када је у пакету књига дошла до дванаестогодишњака у Колашину, који и сада многе строфе и песме из те књижице зна напамет. Има ли веће награде и за песника и за читаоца?
Сада смо и ми крај оне ограде између два живота, а ту су и смрт и бесмртност. И цитирамо, тужимо и певамо у исти мах:

Еј, Београде, Београде
Тужно је стати крај те ограде

И слушати шта у вечној тузи
Шушкају зрели кукурузи.

Шушкају на свим језицима које је знао Милован Данојлић, а највише на великом српском језику поезије.