„Кад би се сабрало све време које сам посветио поезији био би то један не баш мали живот“, каже Драган Лакићевић који је поезији одан више од пола века. Његов песнички опус богатији је за збирку насловљену „Плачем у тами“.
Све може бити поезија ако говори песник, записао је на страницама новог албума. У њему оживљава прошлост, некадашње сусрете и време са пријатељима којих више нема.
Говори о судбини београдског дрвећа, али и људи. Суочава се са смрћу, потресном сликом данашњице и како каже, „смањивањем“ света.
„У неку руку ове песме су мој свакодневни дневник, али писан у оним тренуцима када ја престајем да будем посматрач, а будем настављач тих предмета, ствари и појава, стабала, имена и личних доживљаја. У овим песмама има и мојих мемоара, има и моје осетљивости, и моје опште туге која је и моја и туга овога времена.Отуд плачем у тами“, наводи Драган Лакићевић.
Тумачи Лакићевићевог дела сматрају да осим што је одан писању поезије, одан је и темама, а једна од најважнијих је сама поезија, од тога како настаје, чему служи и да ли има своје место у савремености. У песмама које су заправо приче разломљене у стихове, песник наставља да проговара о ономе што га окупира и чини осетљивим, а посебно када је у стваралачкој вези и са другим песницима.
„Овде рецимо имамо интересантно један проналазак, тако да кажем, не овога пут дуг Рејмонду Карверу, великом америчком песнику где песник Драган Лакићевић сада показује једно одушевљење и за један карверовски поглед на свет. То је врло интересантно и доста модерно“, истиче др Александра Жежељ Коцић.
„Плачем у тами је поезија. Једна врста поезије се тако одвија. Она је у свима нама само је понеко од нас каже на овај, а неко на онај начин“, додаје песник.
Када не пише песме Драган Лакићевић је неко други. Пише прозу, есеје или се посвећено бави изучавањем народне књижевности, а више од свега је уредник у Српској књижевној задрузи, и како каже, ради за друге. Јер је радити за друге, а не бавити се само собом, спасоносно.