ОПСАДА ЦРКВЕ СВЕТОГ СПАСА, Горан Петровић

„Опсада цркве Светог Спаса“ Горана Петровића један је од најзначајнијих романа српске књижевности 20. века, јер представља јединствену синтезу историјског искуства и модерне уметничке визије. Књига је смештена у крај XIII века, у време краља Милутина, када бугарски кнез Шишман опседа манастир Жичу. Према предању које је Петровић уметнички преобликовао, храм се вазноси изнад земље и остаје недоступан непријатељима. Унутар зидина, братија и народ пролазе кроз искушења страха, глади и очаја, али и духовног узлета, чиме се историјска сцена претвара у симболичку драму о отпору, вери и трајању. У овом поступку, реалистични елементи преплићу се са митским, а историја са фантастиком, што роман чини делом које далеко превазилази локални контекст.

Значај „Опсаде“ није само у приказу прошлости, већ и у њеној уметничкој обради која повезује национално памћење са универзалним питањима људске егзистенције. Петровић користи поступке постмодерног романсијера: полифонију гласова, „прозоре времена“ кроз које се векови премештају у исти кадар, као и наративне прекиде који откривају да историја постоји само ако је испричана. На тај начин „Опсада цркве Светог Спаса“ стоји раме уз раме са великим европским романима о граници између мита и историје. Као дело које у исто време оживљава предање, доводи у питање саму природу приповедања и нуди читаву симфонију духовних и историјских слика, овај роман с правом заузима место једног од врхова српске прозе позног 20. века.