Приче у књизи Роман о Цибулки су хроника једног маргиналног живота. Пометен и одбачен на рубове егзистенције, хранећи се мрвицама живота и расположивим количинама пива, Пантићев Цибулка, један од јунака наших дана, оличење је губитника. Спомен некадашње краткотрајне боксерске славе и животне улоге остао је у причи и варљивим сећањима, али, објективно, тај спомен више није у њему, нити је Цибулка више његов израз.
Постајући бивши човек, Цибулка је престао да буде некадашња боксерска узданица. Постао је старац с једва нешто више од педесет година. Сведен на милостињу и на хладну собу новобеоградске уџерице, која само што није пала као жртва времена и транзиционе џентрификације, он тоне у пиво и сажаљење, у трајање без наде, у дане без исхода, у механичко понављање једних истих искустава властите егзистенције.
Цибулка је један од многих с Новог Београда, и нико међу њима. Он је један од оних који баш због тога што немају изузетну судбину постају судбине за књижевност. У тим судбинама, пустим и празним, нађе се понеко зрно смисла и понеко зрно догађаја. И једно и друго, и смисао и догађај, у тим пропламсајима заслужују и захтевају причу.
На темељу те приче указује се Цибулка и настаје роман о њему, венац прича у чијем је средишту, први пут издвојен, поменути пензионисани боксер, неизлечиви алкохоличар, шампион у испијању пива, човек маргине, маргина сама.
Гојко Божовић (из Предговора)
Михајло Пантић о књизи
– Ретко сам се, заиста, у сопственој прози бавио губитницима и аутсајдерима који су у прошлом веку премрежили књижевно небо. Углавном сам приповедао о људима који су ми налик, вођен уверењем да писац треба да говори о ономе што најбоље познаје. Али, тај лик и та идеја о „подношењу судбине”, како ви кажете, усмерили су ме у сасвим другом правцу. Изгледа да сам и ја подлегао уверењу да се живот најбоље или најдубље може разумети на примеру губитника, мада смо, збирно узев, како је то одавно рекао Меша Селимовић, сви на губитку. Али, у конкретном случају, реч је о чистом, ничим објашњивом губитку, о животној стихији која носи човека не питајући га о његовој вољи да јој се одупре. Нити она њега пита, нити он њу, већ проћердава свој век, како би то, опет, рекао Момчило Настасијевић. (Интервју Вечерњим новостима, 21. јул 2024, стр. 13)
О аутору Романа о Цибулки
Михајло Пантић (1957), приповедач, књижевни критичар и професор београдског Филолошког факултета на Катедри за српску књижевност и јужнословенске књижевности. Био је уредник у више издавачких кућа, уредник низа листова и часописа, и стални критичар Политике, Времена, Данаса и НИН-а. Осим више књига студија, есеја, критика, критичке прозе и антологија објавио је и књига прича. Приче Михајла Пантића објављене су и у неколико избора, преведене на двадесетак језика и заступљене у многим антологијама код нас и у свету.