И језик књижевни јунак: о делу „Роман о Цибулки” М. Патнића

Aко постоји простор у којем Цибулка нема маргиналну улогу, онда је то свет прозе Михајла Пантића. Ту нашу давнашњу мисао, формирану читањем раније објављених збирки прича нареченога писца, потврђује тек објављен Роман о Цибулки, ако је то роман.

Коначно, Цибулка је освојио простор читаве књиге, а аутора, иначе посвећеника приче, приближио жанру који сви пишу. Ипак, нико сем Пантића није могао написати Цибулкин „роман” који, извесно, не личи на друге. Заправо је реч о венцу од дванаест прича, у којима је главни јунак особена врста маргиналца, а приповедано место Нови Београд, Блок 21, свет чији је књижевни градитељ, знамо то одувек, и становник, баш Михајло Пантић.

По чему је то Цибулка особена врста маргиналца у оквиру прозе коју, могли бисмо тако казати, чине читави спискови скрајнутих људи? Уколико размотримо њихове природе и судбине, уочићемо да им јесу заједничке: резигнација, усамљеност, беда, свест о сопственој промашености, ништавност у вртлогу велеграда који се непрестано шири и увећава број сувишних људи.

Ипак, оно што Цибулку од њих разликује јесте одсуство воље да бар покуша да с те маргине искорачи. У вези с тим он не чини ништа. Маргина је свет у којем је рођен, у којем је остао без мајке, потом без оца, свет који му је једино познат. Цибулка показује све варијанте рубности – сам или у садејству са другим јунацима од којих, стицајима различитих околности, нико с њим до краја не остаје – осим Бамбуле, јединог сасвим му приврженог створа, четвороножног, подразумева се.

Не пропушта свезнајући приповедач, у неколико наврата, да подсети са иронијским одмаком, а и с горчином, на племенитост четвороножаца у односу на нас, двоношце, поготово на месту где смо сви затечени – у „људском зверињаку” или пак „зверском људевњаку”. Исти такав одмак приповедач нужно успоставља пишући о „индиспонираним писцима који трагају за правом причом и децентрираним мотивима, од крви и меса, из тзв. живота, као и о, на пример, онима који су упоследњим временима својски радили на томе да се један језик „чудном ћелијском деобом преметне у четири иста, свима разумљива”.

Пиво, причање и Роман о Цибулки

Но, то су тек неколика запажања о свету који, вртложећи се, увећава маргину, док то и сам не постане. А тек један од симптома који на то указују, а који је у овом „роману” регистрован, јесте и младост коју баш ништа не занима. Још један значајан јунак ове књиге јесте језик. Његово богатство, функционалност, разноликост, колоритност упознаје нас са бићем представљеног света у овој књизи, како о томе већ сведоче речи Гојка Божовића, писца предговора: „Језик Пантићевих прича је слојевит, сплетен од многих нити, од урбаног сленга и језика усмености, старијег београдског стила и његове новобеоградске редакције, колоквијализама и медијског и уметничког новоговора. Тим језиком проговара дух модерних времена, али се не заборављају архаизми, неологизми, ономатопеје, социјално типични искази, цитати и парацитати… Тако се гради непоновљив амбијент какав постоји једино и само у причи Михајла Пантића”.

Но, ипак, вратимо се главном јунаку, у чијем је свету пиво важно исто онолико колико је Цибулка важан у прози Михајла Пантића. Првенствено као читаоци, а делимично и као љубитељи пива, трудећи се да будемо непристрасни, увиђамо како те две ствари – пиво и прича – производе различите видове омамљености. Прво производи тренутну и укључује могућност непријатног мамурлука, друга трајну, без ризика од нуспојава, уколико је реч о правој књижевности. Попут ове.

Аутор: Слађана Илић

Извор: Вечерње новости (23. 7. 2024, стр. 24)