Drugi o nama
I jezik književni junak – „Roman o Cibulki”, Mihajlo Pantić (SKZ, 2024)
avg
Ako postoji prostor u kojem Cibulka nema marginalnu ulogu, onda je to svet proze Mihajla Pantića. Tu našu davnašnju misao, formiranu čitanjem ranije objavljenih zbirki priča narečenoga pisca, potvrđuje tek objavljen Roman o Cibulki, ako je to roman.
Konačno, Cibulka je osvojio prostor čitave knjige, a autora, inače posvećenika priče, približio žanru koji svi pišu. Ipak, niko sem Pantića nije mogao napisati Cibulkin „roman” koji, izvesno, ne liči na druge. Zapravo je reč o vencu od dvanaest priča, u kojima je glavni junak osobena vrsta marginalca, a pripovedano mesto Novi Beograd, Blok 21, svet čiji je književni graditelj, znamo to oduvek, i stanovnik, baš Mihajlo Pantić.
Po čemu je to Cibulka osobena vrsta marginalca u okviru proze koju, mogli bismo tako kazati, čine čitavi spiskovi skrajnutih ljudi? Ukoliko razmotrimo njihove prirode i sudbine, uočićemo da im jesu zajedničke: rezignacija, usamljenost, beda, svest o sopstvenoj promašenosti, ništavnost u vrtlogu velegrada koji se neprestano širi i uvećava broj suvišnih ljudi.
Ipak, ono što Cibulku od njih razlikuje jeste odsustvo volje da bar pokuša da s te margine iskorači. U vezi s tim on ne čini ništa. Margina je svet u kojem je rođen, u kojem je ostao bez majke, potom bez oca, svet koji mu je jedino poznat. Cibulka pokazuje sve varijante rubnosti – sam ili u sadejstvu sa drugim junacima od kojih, sticajima različitih okolnosti, niko s njim do kraja ne ostaje – osim Bambule, jedinog sasvim mu privrženog stvora, četvoronožnog, podrazumeva se.
Ne propušta sveznajući pripovedač, u nekoliko navrata, da podseti sa ironijskim odmakom, a i s gorčinom, na plemenitost četvoronožaca u odnosu na nas, dvonošce, pogotovo na mestu gde smo svi zatečeni – u „ljudskom zverinjaku” ili pak „zverskom ljudevnjaku”. Isti takav odmak pripovedač nužno uspostavlja pišući o „indisponiranim piscima koji tragaju za pravom pričom i decentriranim motivima, od krvi i mesa, iz tzv. života, kao i o, na primer, onima koji su uposlednjim vremenima svojski radili na tome da se jedan jezik „čudnom ćelijskom deobom premetne u četiri ista, svima razumljiva”.
Pivo, pričanje i Roman o Cibulki
No, to su tek nekolika zapažanja o svetu koji, vrtložeći se, uvećava marginu, dok to i sam ne postane. A tek jedan od simptoma koji na to ukazuju, a koji je u ovom „romanu” registrovan, jeste i mladost koju baš ništa ne zanima. Još jedan značajan junak ove knjige jeste jezik. Njegovo bogatstvo, funkcionalnost, raznolikost, koloritnost upoznaje nas sa bićem predstavljenog sveta u ovoj knjizi, kako o tome već svedoče reči Gojka Božovića, pisca predgovora: „Jezik Pantićevih priča je slojevit, spleten od mnogih niti, od urbanog slenga i jezika usmenosti, starijeg beogradskog stila i njegove novobeogradske redakcije, kolokvijalizama i medijskog i umetničkog novogovora. Tim jezikom progovara duh modernih vremena, ali se ne zaboravljaju arhaizmi, neologizmi, onomatopeje, socijalno tipični iskazi, citati i paracitati… Tako se gradi neponovljiv ambijent kakav postoji jedino i samo u priči Mihajla Pantića”.
No, ipak, vratimo se glavnom junaku, u čijem je svetu pivo važno isto onoliko koliko je Cibulka važan u prozi Mihajla Pantića. Prvenstveno kao čitaoci, a delimično i kao ljubitelji piva, trudeći se da budemo nepristrasni, uviđamo kako te dve stvari – pivo i priča – proizvode različite vidove omamljenosti. Prvo proizvodi trenutnu i uključuje mogućnost neprijatnog mamurluka, druga trajnu, bez rizika od nuspojava, ukoliko je reč o pravoj književnosti. Poput ove.
Autor: Slađana Ilić
Izvor: Večernje novosti (23. 7. 2024, str. 24)
možda će vas zanimati ...
