СА ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА, Михајло И. Пупин

Пред читаоцем је обновљено издање аутобиографије Михајла И. Пупина Са пашњака до научењака. Књига је објављена поводом 120-годишњице оснивања Удружења књижевника Србије, на основу оригиналног српског издања из 1929. године, које је превео Милан Јевтић и које је лично одобрио сам Пупин.

Циљ овог издања је да се очува и обнови аутентичан Пупинов текст, без накнадних интервенција и идеолошких преинака које су током деценија пратиле бројна издања. У претходним публикацијама често су брисани делови посвећени Светом Сави и српском православљу и прослави Савиндана. Ово издање исправља ту неправду, враћајући читаоцу дело онакво какво га је Пупин ауторизовао – као део српске културне баштине и сведочанство једног живота који је спојио банатску равницу, амерички академски свет и универзалне идеале просвећености.

У књизи је на динамичан начин испричан Пупинов пут од сеоског пастирчета из Идвора до истакнутог професора Колумбија универзитета и једног од пионира модерних телекомуникација. У првом поглављу („Шта сам ја донео Америци?“) он оживљава слике свог детињства, пастирског живота, предања старих Идвораца, улогу Светог Саве у просвећивању народа и снагу знања као „златних лествица које нас воде у небеса“. Ти рани утисци, прожети звуцима звона, звезданим небом и гусларским песмама, обликовали су његову љубав према слободи, правди и знању – теме које прожимају читаву књигу.

Писмо Михајла Пупина о преводу на српски

Посебну вредност књиге чини писмо које је Михајло Пупин упутио Милану Јевтићу, а које је објављено у Банатском гласнику 1920-их. У њему Пупин са усхићењем поздравља српски превод своје аутобиографије и објашњава да му није стало до личне популарности, већ до народне ствари:

„Ми Срби који смо на страни и успели да привучемо пажњу страног света на себе, треба да говоримо о нашем народу кад год нам се за то укаже прилика. Ко се поноси својим селом, породицом и народом, тај је на добром путу да се цео свет поноси њим, јер ништа није узвишеније од човекове љубави према свему ономе што сачињава његов народ.“

Пупинова аутобиографија је више од личне приче. Она је истовремено историја једне епохе, сведочанство о српском народу у Банату, о идеализму америчке науке, о културној самосвести и поносу на порекло. Написана једноставним и живим стилом, она је подједнако приступачна младим читаоцима и научницима, патриотама и космополитама. Управо зато је књига 1924. године добила Пулицерову награду за најбољу биографију, а преведена је на бројне светске језике.