Сабрана дела Бранка Радичевића су капитални издавачки пројекат проистекао из сарадње Матице српске и Српске књижевне задруге. Приређивач, проф. др Душан Иванић, у овој књизи објавио је целокупно штампано и рукописно дело класика српске поезије, као и преписку, варијанте песама, преводе, записе и огласе и „Одговор на критику Људевита Штура”. На крају књиге налази се и његова биографија.
Приређивач је књигу обогатио и обимним предговором у коме детаљно представља више важних области. Иванић је прецизно показао контекст у коме се појавила Радичевићева поезија. Анализирао је њен језик, као и улогу у борби за реформу језика. Такође, показао је кључне одлике Бранковог мелодиозног песничког језика. Бавио се и рецепцијом Бранковог дела, да би подсетио читаоце да оно није увек имало статус који има данас.
Иванић истиче:
„Поезија Бранка Радичевића може се описати као вербализовање отворене напетости лирских и епских импулса: то потврђује и сачувана грађа из заоставштине, пјесникове идеје у писмима оцу и Ђури Даничићу и објављене збирке. […] Радичевић је у епским пјесмама и поемама романтичарски импулс спајао са српском јуначком пјесмом и баладом и са бајроновским моделом приче и технике излагања, али је истовремено успио да с ’Безименом’ нагло уђе у лик свакодневног, просјечног велеградског јунака, његовог начина живота и погледа на свијет у иронијчној перспективи приповједача-пјесника.”
Посебно занимљиве увиде пружају писма Бранка Радичевића. Велики песник у њима приповеда о личном животу, људима и приликама, али и о својим депресивним расположењима и новчаним неприликама. Такође, његова преписка показује вољу и жељу да се укључи у протесте тадашњих београдских студената, као и занос револуционарним идеалима који су потресли Европу 1848.
Због свега тога, Сабрана дела Бранка Радичевића спадају у ред оних издања, недопустиво ретких у нашој књижевности, која кроз минуциозни текстолошки и приређивачки рад ликом једног класика сликају целу епоху.