Слободан Ракитић (1940–2013)

Слободан Ракитић био је песник, есејиста, политичар, представник поетске метафизике. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Уређивао је књижевне часописе Савременик и Рашка. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. године био је запослен на Коларчевом народном универзитету као уредник Катедре за књижевност и језик.

Био је председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године и председник Српске књижевне задруге од 2005. до 2013. године.

Ракитић је мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит – претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу. (М. К.)

Добио је књижевне награде: Милан Ракић, Исидора Секулић, Бранко Миљковић, Петар Кочић, Јован Дучић, Лаза Костић и Златни крст кнеза Лазара. Књига Тапије у пламену награђена је Октобарском наградом Београда за 1990. годину и наградом Раде Драинац 1991. Песме су му превођене на више језика.

Објавио је књиге песама: Светлости рукопис (1967), Рашки напеви (1968), Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979), Земља на језику (1973), Песме о дрвету и о плоду (1978), Жудња за југом (1981), Потомак (1982), Основна земља (1988, допуњено издање 1989. и 1990), Тапије у пламену (1990, друго издање 1991), Душа и спруд (1994), Изабране песме (1998).

Књиге есеја: Од Итаке до привиђења (1985), Облици и значења (1994); зборник: Поезија романтизма југословенских народа (1978) и Изабрана дела у пет књига (1994).