СРБИЈА СЛИКАНА БОЛОМ: О патриотској поезији Милована Данојлића

„Печатˮ, 16. јули 2021.

 

                                Пише ДУШКО БАБИЋ

Од 1957, када се као тек свршени гимназијалац огласио првом књигом до данас, Милован Данојлић је непрестано загледан у Србију као у неку нерешиву, страшну загонетку. Србија је у његовим песмама, па и у целокупном опусу, присутна толико да се и не може разумети као обична песничка тема која се обради и остави по страни до неке следеће прилике. У Данојлићевој поезији Србија је нешто више од теме – простор спознаје и самоспознаје, медијум кроз који се пројављује тајна неба и земље, сагледава скривени ритам и смисао природних појава – пљуска, муње, мишје рупе, росе, југовине, поноћи, сванућа; кроз Србију се откривају закони историје, амплитуде људских падова и узлета, енергија сажаљења, резигнације, пркоса, бола… Укратко, Србија је у Данојлићевим песмама присутна и тамо где се не помиње, где је нема ни у наслову ни у мотивском склопу.
То је Србија коју је песник као дечак упио погледом у родном Иванковцу; Србија чађавих греда, дрвљаника, опојних мириса из сеоских кујина, мемљивих подрума и мрачних тавана, сточних пијаца по запуштеним паланкама, згрбљених тежака и намучених жена… Из ових слика и истина песник ће током целог свог стваралачког века гледати све друге појаве и истине, спознавати свет и себе у свету.

Песник бежања и трагања

Такву позицију – поетичку, интелектуалну, духовну – песник обзнањује већ у својој првој књизи – Урођенички псалми (1957), младалачки дрској, рушилачкој бујици рембоовских метафора и језичких безакоња. Настала у годинама октроисаног, паролашког оптимизма, изашла из срца једне повређене и пренапрегнуте младости, ова књига је била излив чистог, апсолутног незадовољства свим и свачим: „чудностојећим градовима у којима нас нико радостан не чека“, сивим, кишним данима, „ниским крововима које снег дави“, исушеним потоцима, ветровима, устројством света… У једном псалму песник каже: „Бежимо, јер увек из нечег некуда бежати треба.“ Ова тешка и невесела лозинка сенчи целу књигу, а са мало слободе могла би се узети као мото целокупног Данојлићевог књижевног опуса.
Ово се мора имати у виду да би се разумела Данојлићева слика Србије – широка, слојевита, неретко противречна и парадоксална. У Урођеничким псалмима нигде се не помиње Србија, али се осећа у свакој слици и стиху: како у ономе што је извор неспокоја и неподношљиве тескобе, тако и у ономе што је предмет жудње, у „даљинама и зорама“ пред којима „клечи ноћни путник“. Где су те даљине, та омамљујућа светлост коју тражи млади песник-урођеник? На неколико места песник нам допушта да наслутимо да су те „свете даљине“ смештене у језик и песму: „Ко ће знати мене кад сви снегови оду / Речи имају мирис далеко негде збијен / Који, кад осетим, клонем, као породиља, извијен / Што оне знају, то објављујем роду.“ Песник је посвећеник и у тајну језика, онај којем је дато да се огласи из његове скривене дубине, али и уклетник који у себи носи „плиму тешкога мрака“.
Урођенички псалми назначили су основну, стајну тачку Данојлићеве поетике, којој ће остати веран све до данас: он је био и остао песник исконског неслагања са светом, песник бежања и трагања, који „клечи пред зорама и даљинама“. „Ја бих и данас некуда побегао, али нема се куд, осим у песму“, читамо у једном Данојлићевом интервјуу из 2020. То је суштинско одређење његове поетике, из те позиције он је посматрао свет, поезију, себе…
Тако је настала и његова слика Србије, тешка и онеспокојавајућа, суштински противречна, разливена у његовим песничким књигама које ће доћи после Урођеничких псалама: Недеља (1959), Ноћно пролеће (1960), Тачка отпора (1978), Зимовник (1979), Вечити наилазак (1986), Чекајући да стане пљусак (1976), Србија на Западу (2005), Црно испод ноктију (2009)… Такву слику Србије Данојлић ће градити и дограђивати и у својим књигама прозе: Змијин свлак (1979), Сенке око куће (1980), Драги мој Петровићу (1986), Година пролази кроз авлију (1992), Место рођења (1996), Учење језика (2008)…

Србија сликана болом

Ако покушамо да једним погледом обухватимо Данојлићеву слику Србије, лако ћемо приметити да њени делови нису у логичком поретку и сагласју. С једне стране, Србија је „земља у којој не свиће“, „земља кривих сенки сред мртваје“ (Ове ноћи у Србији), „туга без краја и бол без лека“ (Умиру паланке), али и „хлебна доброта ћирилице“ (Моја домовина), земља у којој се у предвечерњем силаску говеда на реку открива „најважнији пут историје“, „родна груда“ која рађа „и што сејано није“ (Родна груда). Србија је бол и неспокој, али и једино прибежиште, рука која сабира своју децу развејану широм света. Србија је непроветрена, заглибљена, сутонска земља, али и „вечити наилазак“ – Пут и сјај, којим се иде и ка којем се једино може ићи. Данојлићева Србија је отворена рана, оскудица, мука без краја и излаза; вечито започињање и одлагање живота – „лађа без реке или река без лађе“ (Двоумица).
Доживљај Србије као страдалне, напаћене земље, песник је хватао у безброј слика и тренутака и преточио их у стихове антологијске вредности, као што су они туробни римовани дистиси из песме То је моја земља:

То је моја земља: петак у Милановцу,
мука гони сељака, а сељак гони овцу.
Понегде: миран кутак, да се човек одлучи
колико метака у слепоочницу да сручи.

Оваквих, тужних слика Србије, поготово у ранијим Данојлићевим песмама, наћи ћемо напретек, и од њих би се могла направити читава једна песмарица. У том мраку, песник види нешто запуштено, непроветрено, клонуло и уклето, осуђено на „безимену патњу која се непрестано нагомилава у књигама вечног суда“ (О да дуга ли су поподнева).
Али читалац ће лако осетити да овакав доживљај Србије, пун бола и резигнације, ни у својим екстремним испољавањима не подразумева дистанцу између песника и родне земље, као ни порицање нечег неизрециво узвишеног и лепог у њој.
Широка је и тешко ухватљива скала осећања коју песник уграђује у те слике. То је често сажаљење, као у стиховима: „Јавила ми се Вила Сажаљења / Док сам ближње Србље моје гледао, / Згрбљене, жалне, попут старих жена…“ (Привиђење). Али то што песник осећа за родну земљу много је дубље и шире од сажаљења, које лако прелази у вапај, гнев, инат, пркос… А све их обједињује неки Бол и Пра-Бол, рођен са песником, као неко уклетничко завештање које му налаже да Србију наслика њеном муком и да такву слику заувек угради у српско песништво и културу.
Овако изгледа Данојлићева слика Србије, „насликана Болом“, ухваћена првим погледом и утиском. Али ако се његове песме о Србији погледају из перспективе времена и историјских прилика у којима су настајале, видеће се да се та слика значајно мењала. Ту би се, условно, могле издвојити три временске фазе, односно три историјска контекста по којима се може извршити сегментација Данојлићевих родољубивих песама: први циклус чиниле би песме настајале у комунистичкој Србији, односно Југославији, све до краја 80-их прошлог века, други, песме тематски везане за драматичне догађаје деведесетих, и трећи, песме о Србији након тзв. демократских промена у првим деценијама двехиљадитих.
Највише горчине и резигнације носе у себи ране песме, у којима песник Србију посматра у првомајским парадама, идеолошкој распамећености, помешаном са страхом и удвориштвом, у свакаквом несоју и олошу измилелом из мишјих рупа да управља и усрећује. Ево, како то време песник хвата у једној строфи песме Зимовник из 1977: „Били смо слепи, ниски њихови / у мржњи, у глади и у јагми; / то прође; остадоше: магле, зидови, / и међ зидовима; ми у магли.“ Ова метафора зида и магле заокружује у себи слику идеолошког слепила, трагичне пометености, базања по магли и празнини на које је Србија добровољно пристала.

Европа – дресирана кобра

Доживљај сажаљења над згрбљеном, намученом Србијом овде се изгубио у резигнацији и гневу. А у песмама о деведесетим и двехиљадитим (сакупљеним у књизи Србија на Западу, 2005), доминира инат и сарказам:

Из муке којој нема помоћи,
Из сна запечаћеног пломбама,
Европа Србију једне ноћи
Пробуди уранијумским бомбама.
Пријатељски то беше напад,
Милосрдан, са нешто крви:
„Устај Србијо, хитај на Запад,
У век Двадесет први“.

На размеђи између 20. и 21. века десиле су се велике промене у свету, пале су гвоздене завесе и идеолошки зидови, свет је преплавила еуфорија због победе демократије и слободе. Данојлићеве песме настале у том периоду, а посебно оне о Србији, хватају наличје тих промена. И овде је Данојлић песник који је у сукобу са званичним и „заштићеним“ истинама, са свим што се намеће као формула по којој треба мислити и живети. Србија се опет нашла на слепом путу, заведена, неснађена, заменивши један лажни идеал другим. На тој основи настала је књига епиграма Црно испод ноктију (2010), јединствена у нашем песништву. Један од тих епиграма, под насловом Српски идеали, каже: „Ђаво не оре и не копа / Већ прави идоле и кумире; / Јуче комунизам, данас Европа: / Никако Срби да се умире.“ Ако је Србију своје младости видео као запуштену девојку, „тужну и ружну, каљаву и маљаву“, заточену у своју јалову безгрешност, Србију након ратова деведесетих и тзв. транзицијских промена смешта у лик Срђе Злопоглеђе: „Не, ту не постоји никаква грешка! / У борби за очување угледа / Није научио да се смешка, / Ал зато уме да уједа.“ Таква је Србија у свом бићу, кад живи своју, а не туђу судбину.
Упоредо са овом Србијом, непокорном и зато стигматизованом у западном свету, јавила се и она Србија која је саму себе прозвала Другом, тј. прогресивном, прозападном, кооперативном. Ова Друга као да је прогутала ону Прву, једину праву и истиниту, и Србија се опет нашла у магли, крај зида: „Ми пристадосмо да не постојимо, / Пред горима се постидесмо себе…“, стоји у песми Задушнице. Борећи се за своје место у Европи, тежећи да будемо пуноправни члан западног света, ми још једном показујемо своју кратковидост и лимитирајућу простодушност, јер „Европа је дресирана кобра, / са свима уљудна и ни са ким добра“, обучена да своју грамзивост и поквареност скрива уљудним смешком (Ругалица изласку у Европу).

Родољубље и критички дух

Од Захарија Орфелина до данас, Србија је велика, непресушна тема српске поезије, која је привукла многе значајне ствараоце: Доситеја, Симу Милутиновића, Јакшића, Црњанског, Давича, Петра Пајића… Али по броју испеваних песама о Србији, или још боље, по мери њеног присуства у емоцији и мисли песника, с Данојлићем се у српској поезији може мерити само Десанка Максимовић. Зато и не чуди кад песник на једном месту каже: „Многе њене речи и слике осећам као своје; дакле, у роду смо.“
Родољубиво песништво Милована Данојлића, као и цела ова линија српске поезије, потврђују тезу Јована Деретића по којој је једна од примарних традиција српске књижевности њена усмереност на народ, на његову историју и судбину. Данојлићеве песме о Србији показују виталност ове традиције у контексту српске културе уопште, тиме што негују и чувају критички дух и критичку самосвест. Захваљујући тој енергији, љубав према роду и наглашени етноцентризам код аутентичних српских песника – а такав је, без сумње, Милован Данојлић – није се спуштао у етнолатрију и испразне глорификације.
Данојлићеве патриотске песме могле би се зато понудити као добар пример једном не тако малом броју савремених српских писаца, заклетих аутошовиниста, како се истински уметник суочава са трауматичним путањама националне историје и судбине. Критичка свест је храна родољубља, родољубље је храна критичке свести. Презир властитог народа, створен у невидљивом културном рату, под притиском „меког колонијализма“, јесте отров који растаче и убија.
Љубав према роду је вечно својство српске књижевности и она ће победити самопрезир који у њу изливају миљеници другосрбијанства. Данојлићева намучена, изубијана Србија, наћи ће снаге да победи Србију квир културе, апстрактног мултикултурализма, политичке коректности…