SRBIJA SLIKANA BOLOM: O patriotskoj poeziji Milovana Danojlića

„Pečatˮ, 16. juli 2021.

                                Piše DUŠKO BABIĆ

Od 1957, kada se kao tek svršeni gimnazijalac oglasio prvom knjigom do danas, Milovan Danojlić je neprestano zagledan u Srbiju kao u neku nerešivu, strašnu zagonetku. Srbija je u njegovim pesmama, pa i u celokupnom opusu, prisutna toliko da se i ne može razumeti kao obična pesnička tema koja se obradi i ostavi po strani do neke sledeće prilike. U Danojlićevoj poeziji Srbija je nešto više od teme – prostor spoznaje i samospoznaje, medijum kroz koji se projavljuje tajna neba i zemlje, sagledava skriveni ritam i smisao prirodnih pojava – pljuska, munje, mišje rupe, rose, jugovine, ponoći, svanuća; kroz Srbiju se otkrivaju zakoni istorije, amplitude ljudskih padova i uzleta, energija sažaljenja, rezignacije, prkosa, bola… Ukratko, Srbija je u Danojlićevim pesmama prisutna i tamo gde se ne pominje, gde je nema ni u naslovu ni u motivskom sklopu.
To je Srbija koju je pesnik kao dečak upio pogledom u rodnom Ivankovcu; Srbija čađavih greda, drvljanika, opojnih mirisa iz seoskih kujina, memljivih podruma i mračnih tavana, stočnih pijaca po zapuštenim palankama, zgrbljenih težaka i namučenih žena… Iz ovih slika i istina pesnik će tokom celog svog stvaralačkog veka gledati sve druge pojave i istine, spoznavati svet i sebe u svetu.

Pesnik bežanja i traganja

Takvu poziciju – poetičku, intelektualnu, duhovnu – pesnik obznanjuje već u svojoj prvoj knjizi – Urođenički psalmi (1957), mladalački drskoj, rušilačkoj bujici remboovskih metafora i jezičkih bezakonja. Nastala u godinama oktroisanog, parolaškog optimizma, izašla iz srca jedne povređene i prenapregnute mladosti, ova knjiga je bila izliv čistog, apsolutnog nezadovoljstva svim i svačim: „čudnostojećim gradovima u kojima nas niko radostan ne čeka“, sivim, kišnim danima, „niskim krovovima koje sneg davi“, isušenim potocima, vetrovima, ustrojstvom sveta… U jednom psalmu pesnik kaže: „Bežimo, jer uvek iz nečeg nekuda bežati treba.“ Ova teška i nevesela lozinka senči celu knjigu, a sa malo slobode mogla bi se uzeti kao moto celokupnog Danojlićevog književnog opusa.
Ovo se mora imati u vidu da bi se razumela Danojlićeva slika Srbije – široka, slojevita, neretko protivrečna i paradoksalna. U Urođeničkim psalmima nigde se ne pominje Srbija, ali se oseća u svakoj slici i stihu: kako u onome što je izvor nespokoja i nepodnošljive teskobe, tako i u onome što je predmet žudnje, u „daljinama i zorama“ pred kojima „kleči noćni putnik“. Gde su te daljine, ta omamljujuća svetlost koju traži mladi pesnik-urođenik? Na nekoliko mesta pesnik nam dopušta da naslutimo da su te „svete daljine“ smeštene u jezik i pesmu: „Ko će znati mene kad svi snegovi odu / Reči imaju miris daleko negde zbijen / Koji, kad osetim, klonem, kao porodilja, izvijen / Što one znaju, to objavljujem rodu.“ Pesnik je posvećenik i u tajnu jezika, onaj kojem je dato da se oglasi iz njegove skrivene dubine, ali i ukletnik koji u sebi nosi „plimu teškoga mraka“.
Urođenički psalmi naznačili su osnovnu, stajnu tačku Danojlićeve poetike, kojoj će ostati veran sve do danas: on je bio i ostao pesnik iskonskog neslaganja sa svetom, pesnik bežanja i traganja, koji „kleči pred zorama i daljinama“. „Ja bih i danas nekuda pobegao, ali nema se kud, osim u pesmu“, čitamo u jednom Danojlićevom intervjuu iz 2020. To je suštinsko određenje njegove poetike, iz te pozicije on je posmatrao svet, poeziju, sebe…
Tako je nastala i njegova slika Srbije, teška i onespokojavajuća, suštinski protivrečna, razlivena u njegovim pesničkim knjigama koje će doći posle Urođeničkih psalama: Nedelja (1959), Noćno proleće (1960), Tačka otpora (1978), Zimovnik (1979), Večiti nailazak (1986), Čekajući da stane pljusak (1976), Srbija na Zapadu (2005), Crno ispod noktiju (2009)… Takvu sliku Srbije Danojlić će graditi i dograđivati i u svojim knjigama proze: Zmijin svlak (1979), Senke oko kuće (1980), Dragi moj Petroviću (1986), Godina prolazi kroz avliju (1992), Mesto rođenja (1996), Učenje jezika (2008)…

Srbija slikana bolom

Ako pokušamo da jednim pogledom obuhvatimo Danojlićevu sliku Srbije, lako ćemo primetiti da njeni delovi nisu u logičkom poretku i saglasju. S jedne strane, Srbija je „zemlja u kojoj ne sviće“, „zemlja krivih senki sred mrtvaje“ (Ove noći u Srbiji), „tuga bez kraja i bol bez leka“ (Umiru palanke), ali i „hlebna dobrota ćirilice“ (Moja domovina), zemlja u kojoj se u predvečernjem silasku goveda na reku otkriva „najvažniji put istorije“, „rodna gruda“ koja rađa „i što sejano nije“ (Rodna gruda). Srbija je bol i nespokoj, ali i jedino pribežište, ruka koja sabira svoju decu razvejanu širom sveta. Srbija je neprovetrena, zaglibljena, sutonska zemlja, ali i „večiti nailazak“ – Put i sjaj, kojim se ide i ka kojem se jedino može ići. Danojlićeva Srbija je otvorena rana, oskudica, muka bez kraja i izlaza; večito započinjanje i odlaganje života – „lađa bez reke ili reka bez lađe“ (Dvoumica).
Doživljaj Srbije kao stradalne, napaćene zemlje, pesnik je hvatao u bezbroj slika i trenutaka i pretočio ih u stihove antologijske vrednosti, kao što su oni turobni rimovani distisi iz pesme To je moja zemlja:

To je moja zemlja: petak u Milanovcu,
muka goni seljaka, a seljak goni ovcu.
Ponegde: miran kutak, da se čovek odluči
koliko metaka u slepoočnicu da sruči.

Ovakvih, tužnih slika Srbije, pogotovo u ranijim Danojlićevim pesmama, naći ćemo napretek, i od njih bi se mogla napraviti čitava jedna pesmarica. U tom mraku, pesnik vidi nešto zapušteno, neprovetreno, klonulo i ukleto, osuđeno na „bezimenu patnju koja se neprestano nagomilava u knjigama večnog suda“ (O da duga li su popodneva).
Ali čitalac će lako osetiti da ovakav doživljaj Srbije, pun bola i rezignacije, ni u svojim ekstremnim ispoljavanjima ne podrazumeva distancu između pesnika i rodne zemlje, kao ni poricanje nečeg neizrecivo uzvišenog i lepog u njoj.
Široka je i teško uhvatljiva skala osećanja koju pesnik ugrađuje u te slike. To je često sažaljenje, kao u stihovima: „Javila mi se Vila Sažaljenja / Dok sam bližnje Srblje moje gledao, / Zgrbljene, žalne, poput starih žena…“ (Priviđenje). Ali to što pesnik oseća za rodnu zemlju mnogo je dublje i šire od sažaljenja, koje lako prelazi u vapaj, gnev, inat, prkos… A sve ih objedinjuje neki Bol i Pra-Bol, rođen sa pesnikom, kao neko ukletničko zaveštanje koje mu nalaže da Srbiju naslika njenom mukom i da takvu sliku zauvek ugradi u srpsko pesništvo i kulturu.
Ovako izgleda Danojlićeva slika Srbije, „naslikana Bolom“, uhvaćena prvim pogledom i utiskom. Ali ako se njegove pesme o Srbiji pogledaju iz perspektive vremena i istorijskih prilika u kojima su nastajale, videće se da se ta slika značajno menjala. Tu bi se, uslovno, mogle izdvojiti tri vremenske faze, odnosno tri istorijska konteksta po kojima se može izvršiti segmentacija Danojlićevih rodoljubivih pesama: prvi ciklus činile bi pesme nastajale u komunističkoj Srbiji, odnosno Jugoslaviji, sve do kraja 80-ih prošlog veka, drugi, pesme tematski vezane za dramatične događaje devedesetih, i treći, pesme o Srbiji nakon tzv. demokratskih promena u prvim decenijama dvehiljaditih.
Najviše gorčine i rezignacije nose u sebi rane pesme, u kojima pesnik Srbiju posmatra u prvomajskim paradama, ideološkoj raspamećenosti, pomešanom sa strahom i udvorištvom, u svakakvom nesoju i ološu izmilelom iz mišjih rupa da upravlja i usrećuje. Evo, kako to vreme pesnik hvata u jednoj strofi pesme Zimovnik iz 1977: „Bili smo slepi, niski njihovi / u mržnji, u gladi i u jagmi; / to prođe; ostadoše: magle, zidovi, / i međ zidovima; mi u magli.“ Ova metafora zida i magle zaokružuje u sebi sliku ideološkog slepila, tragične pometenosti, bazanja po magli i praznini na koje je Srbija dobrovoljno pristala.

Evropa – dresirana kobra

Doživljaj sažaljenja nad zgrbljenom, namučenom Srbijom ovde se izgubio u rezignaciji i gnevu. A u pesmama o devedesetim i dvehiljaditim (sakupljenim u knjizi Srbija na Zapadu, 2005), dominira inat i sarkazam:

Iz muke kojoj nema pomoći,
Iz sna zapečaćenog plombama,
Evropa Srbiju jedne noći
Probudi uranijumskim bombama.
Prijateljski to beše napad,
Milosrdan, sa nešto krvi:
„Ustaj Srbijo, hitaj na Zapad,
U vek Dvadeset prvi“.

Na razmeđi između 20. i 21. veka desile su se velike promene u svetu, pale su gvozdene zavese i ideološki zidovi, svet je preplavila euforija zbog pobede demokratije i slobode. Danojlićeve pesme nastale u tom periodu, a posebno one o Srbiji, hvataju naličje tih promena. I ovde je Danojlić pesnik koji je u sukobu sa zvaničnim i „zaštićenim“ istinama, sa svim što se nameće kao formula po kojoj treba misliti i živeti. Srbija se opet našla na slepom putu, zavedena, nesnađena, zamenivši jedan lažni ideal drugim. Na toj osnovi nastala je knjiga epigrama Crno ispod noktiju (2010), jedinstvena u našem pesništvu. Jedan od tih epigrama, pod naslovom Srpski ideali, kaže: „Đavo ne ore i ne kopa / Već pravi idole i kumire; / Juče komunizam, danas Evropa: / Nikako Srbi da se umire.“ Ako je Srbiju svoje mladosti video kao zapuštenu devojku, „tužnu i ružnu, kaljavu i maljavu“, zatočenu u svoju jalovu bezgrešnost, Srbiju nakon ratova devedesetih i tzv. tranzicijskih promena smešta u lik Srđe Zlopogleđe: „Ne, tu ne postoji nikakva greška! / U borbi za očuvanje ugleda / Nije naučio da se smeška, / Al zato ume da ujeda.“ Takva je Srbija u svom biću, kad živi svoju, a ne tuđu sudbinu.
Uporedo sa ovom Srbijom, nepokornom i zato stigmatizovanom u zapadnom svetu, javila se i ona Srbija koja je samu sebe prozvala Drugom, tj. progresivnom, prozapadnom, kooperativnom. Ova Druga kao da je progutala onu Prvu, jedinu pravu i istinitu, i Srbija se opet našla u magli, kraj zida: „Mi pristadosmo da ne postojimo, / Pred gorima se postidesmo sebe…“, stoji u pesmi Zadušnice. Boreći se za svoje mesto u Evropi, težeći da budemo punopravni član zapadnog sveta, mi još jednom pokazujemo svoju kratkovidost i limitirajuću prostodušnost, jer „Evropa je dresirana kobra, / sa svima uljudna i ni sa kim dobra“, obučena da svoju gramzivost i pokvarenost skriva uljudnim smeškom (Rugalica izlasku u Evropu).

Rodoljublje i kritički duh

Od Zaharija Orfelina do danas, Srbija je velika, nepresušna tema srpske poezije, koja je privukla mnoge značajne stvaraoce: Dositeja, Simu Milutinovića, Jakšića, Crnjanskog, Daviča, Petra Pajića… Ali po broju ispevanih pesama o Srbiji, ili još bolje, po meri njenog prisustva u emociji i misli pesnika, s Danojlićem se u srpskoj poeziji može meriti samo Desanka Maksimović. Zato i ne čudi kad pesnik na jednom mestu kaže: „Mnoge njene reči i slike osećam kao svoje; dakle, u rodu smo.“
Rodoljubivo pesništvo Milovana Danojlića, kao i cela ova linija srpske poezije, potvrđuju tezu Jovana Deretića po kojoj je jedna od primarnih tradicija srpske književnosti njena usmerenost na narod, na njegovu istoriju i sudbinu. Danojlićeve pesme o Srbiji pokazuju vitalnost ove tradicije u kontekstu srpske kulture uopšte, time što neguju i čuvaju kritički duh i kritičku samosvest. Zahvaljujući toj energiji, ljubav prema rodu i naglašeni etnocentrizam kod autentičnih srpskih pesnika – a takav je, bez sumnje, Milovan Danojlić – nije se spuštao u etnolatriju i isprazne glorifikacije.
Danojlićeve patriotske pesme mogle bi se zato ponuditi kao dobar primer jednom ne tako malom broju savremenih srpskih pisaca, zakletih autošovinista, kako se istinski umetnik suočava sa traumatičnim putanjama nacionalne istorije i sudbine. Kritička svest je hrana rodoljublja, rodoljublje je hrana kritičke svesti. Prezir vlastitog naroda, stvoren u nevidljivom kulturnom ratu, pod pritiskom „mekog kolonijalizma“, jeste otrov koji rastače i ubija.
Ljubav prema rodu je večno svojstvo srpske književnosti i ona će pobediti samoprezir koji u nju izlivaju miljenici drugosrbijanstva. Danojlićeva namučena, izubijana Srbija, naći će snage da pobedi Srbiju kvir kulture, apstraktnog multikulturalizma, političke korektnosti…