Učenici Valjevske gimnazije o romanima Radovana Belog Markovića

Posebnost i naročita vrednost ovih preporuka je u tome što dolaze od mladih čitalaca, učenika Valjevske gimnazije. Profesorka srpskog jezika i književnosti Veronika Vaš prosledila nam je njihove eseje, napisane zrelo, vešto i vrlo intuitivno, a mi vam sa radošću predstavljamo odabrane odlomke ovih malih književnih studija, uvereni da će vas inspirisati na čitanje romana Radovana Belog Markovića.

O „Stojnoj vetrenjači“

I kao što se vetrenjača različitom brzinom okreće, sve u zavisnosti od vetra, tako i viđenje romana „Stojna vetrenjača“ isključivo zavisi od čitaoca.

Roman „Stojna vetrenjača“ vremenski je smešten na kraj XIX i početak XX veka – takozvano doba „zlatnih suncokreta“, mada bi se mogao komotno smestiti u bilo koju epohu ljudske istorije. U „Stojnoj vetrenjači“ javljaju se najznačajniji likovi tog vremena: Ča Milovan Glišić, Sima Pandurović, Laza Lazarević, Jovan Sterija Popović… Na taj način, autor u „Belom Valjevu“ spaja u jednu celinu srpsku književnost, nauku i filozofiju pomenutog perioda, koji, nažalost, po njegovom mišljenju nikada više neće biti dostignut, a kamoli prevaziđen.

Za nas, Valjevce, ovaj roman ima poseban značaj  jer je oživeo i sačuvao od zaborava brojne lokalitete našeg grada i okoline. Roman „Stojna vetrenjača“ pred našim očima izgleda kao muzejski eksponat koji  izranja iz nekog renesansnog doba. Za čitaoce našeg vremena on predstavlja veliki zadatak i veliku muku istovremeno, počev od jezika kojim je pisan, književnog stila, radnje i ambijenta u kome se sve događa.

Ipak, naše pokolenje duguje ogromnu zahvalnost autoru ovog romana što je u svojim delima objedinio celokupnu srpsku književnost i samim tim je sačuvao od zaborava i dokazao da srpski jezik  jeste jezik velike stvaralačke energije i moći. (Sofija Belušević, III razred)

O „Putnikovoj ciglani“

Ne može se ovde čitalac ni snaći baš uvek, niti će čitanje teći bez problema: tek potpunim predavanjem autorovoj fantazmagoriji možemo i mi, obični čitaoci, ponešto iz nje „izvući“.

Beli Marković je zahtevan pisac, pa će ovaj roman pretpostavljati privilegovanu vrstu čitalaca; svejedno, sigurno je da niko neće odšetati od romana praznih ruku, niti će ga ovaj roman ostaviti bez „nagrade“. Ako ništa drugo, diviće se njegovoj strukturi, ili će mu pak prijati njegova neočekivano romantična lirika; ili će mu se – a ovo je najbolja vrsta čitalaca – sasvim i sa verom prepustiti, njemu i njegovom iscepkanom, sanovitom narativu – pa će ga dovršiti u jedno predveče, na tešnjarskom mostu, te se pod hladnim vazduhom čuditi što su ga odjednom okružile mnoge utvare… Utvare koje lutaju, izgubljene između prave i izmaštane istorije, na raskršću ličnog i zajedničkog. I u ovom osećaju je suština „Putnikove ciglane“, a ne u tome da se shvate i pohvataju sve niti zaludnog pletiva. (Konstantin Filipović, III pazred)