Drugi o nama
ZA DOBAR SPOMEN LUDVIGA HIRŠFELDA – Borislav Mihajlović Mihiz
mar
Bilo je to negde između dva svetska rata: prvi međunarodni kongres transfuzije u Rimu. Kongres je otvorio „jedan od najboljih svetskih poznavalaca krvi na svetu”, profesor Varšavskog univerziteta dr Ludvig Hiršfeld. I dok je izgovarao uobičajene reči pozdrava pred svetskom elitom hematologa, njegova misao je bila u dalekoj jednoj ratničkoj bolnici solunskog fronta i video je nešto drugo: „Srpski vojnik, bled kao smrt, sa hroničnom malarijom, petnaest procenata hemoglobina. Pacijent je drhtao od hladnoće i gušio se od nedostatka kiseonika. Lekari su zaključili da će da umre. Tog bolesnika uspeli smo da spasemo. Davali smo mu moju krv nekoliko dana… Do današnjeg dana prezirem svakoga ko štedi svoju krv i boji se da je da”.
Video je dotle mnogo krvi u životu, a ni slutio nije koliko ga čeka da je još vidi taj Poljak po osećanju, Jevrejin po poreklu, Nemac po školovanju, Srbin po ratovanju i građanin sveta po svom naučnom formatu. Ispričao je docnije, nekoliko godina pre smrti Istoriju jednog života, tu čudesnu knjigu koja se kod nas pojavila gotovo bez odjeka. Pa daj da bar u ovoj pedesetoj godini od Prvog svetskog rata pomenemo na stranicama novina ovog našeg vojnika i prijatelja, kada već nijedan naš naučni institut i nijedna ulica ne nosi njegovo lepo ime, a retko je ko kao on voleo ovaj narod, malo mu je ko tako požrtvovano pomogao i našao toliko lepih reči za njega.
Imao je trideset i jednu godinu docent Ciriškog univerziteta Ludvig Hiršfeld kad mu je Srbija prvi put ušla u život da iz njega nikada više ne izađe. Završio je dotle gimnaziju u svojoj zavičajnoj Poljskoj i medicinu na najboljim nemačkim univerzitetima i otpočeo naučnu karijeru u Hajdelbergu i Cirihu. Mlad, perspektivan naučnik, čovek iz laboratorije dalek stvarnom životu, ali već svestan da „nauka ne sme da stvara samo inteligenciju, ona mora da modelira i oplemenjuje dušu”. Podigao je oči sa mikroskopa i pogledao oko sebe. Svuda unaokolo u Evropi buktao je rat. Istančanim sluhom epidemiologa on je, u velikoj graji ratnih novosti, najjasnije čuo vesti o strašnoj epidemiji pegavca u Srbiji: „Osetio sam neodoljivu želju da idem, da učestvujem i da pomažem”. Nije časio časa. Napustio je katedru, ženu, kuću, svoj mir i svoj rad i pošao pravo najkraćim putem u Niš, ispraćen rečenicom kolege: „Ako hoćete da izvršite samoubistvo, zašto putujete tako daleko?” To nije bila šala: u Srbiji je dotle od 360 lekara, 126 umrlo od pegavca.
Rano je proleće 1915. godine. Hiršfeld se prijavljuje Ministarstvu vojnom i moli da ga upute tamo gde epidemija ima najjaču žestinu. Poslali su ga, razume se u Valjevo. Ubrzo za njim stići će i njegova žena Hanka takođe lekar i takođe budući ratnik srpske vojske. Ostalo je dalje priča iz istorije: poznanstvo sa vojvodom Mišićem za koga će Hiršfeld zapisati da je „jedan od najgenijalnijih vođa ovoga rata i čovek koji je čudesno osećao vojnika”. Strahovita borba bez sredstava sa pobesnelom zarazom koja je često slagala mrtvace na gomile kao drva. Onda Makenzenova ofanziva i propast Srbije.
I Hanka i Ludvig Hiršfeld, dva mlada naučnika iz beloga sveta, prešli su sa srpskim seljacima onaj dugi put nesreće koja se danas kratko zove Albanija, imajući jedni za druge samo reč odanosti i nežnosti. („Čudna je draž Srbije s jeseni, a čudna je draž ovoga naroda.”) Izgledalo je da je sve propalo tako kod Drača i Valone i Hiršfeldovi su se ponovo našli u svome Cirihu.
Gotovo vidim mladog docenta kako miluje svoj mikroskop i preparate, kako se posle ovog pakla raduje knjizi, kako Hanka Hiršfeld zavija svoja stopala promrzla na kamenu Albanije. Oni su odužili svoj dug prema nesreći jednog naroda i mogli su da nastave svoj život tamo gde su ga prekinuli. Ali ubrzo, već posle nedelju dana, stigle su prve vesti da se tamo negde na Krfu Srbija pribira da ponovo udari. „U meni se probudila neobuzdana čežnja za daljom borbom.” Telegram srpskoj vladi, brz odgovor: „Dođite!”, i Hiršfeldovi su ponovo zamenili bele mantile instituta za uniforme srpskog vojnika.
Solunski front Ludviga Hiršfelda to je snažna priča o čarobnom spletu energije, humanizma, naučnog i pedagoškog rada. Preležaće naš doktor malariju i tifus i za to isto vreme boriće se svim svojim ljudskim snagama protiv malarije i tifusa. U svojoj primitivnoj laboratoriji (plehane rerne, pivske boce, itd.) proizvešće odličnu antitifusnu vakcinu koju će najpre isprobati na sebi (i vojvoda Mišić mu se ponudio da je isproba na njemu) pa će onda njome zaštititi sto hiljada srpskih vojnika. Pod udarom artiljerijskih granata osnovaće pravu malu katedru higijene i imunologije za mlade srpske lekare. Kad čuje da jedan mladić u rovu, između dve bitke, čita knjigu o tropskoj medicini, on odmah traži: „Gospodine pukovniče, to je moj čovek, pošaljite mi ga, molim vas”. Bio je to današnji naš veliki naučnik doktorKosta Todorović, čiji lep predgovor Hiršfeldovoj knjizi svedoči o nezaboravljenom poštovanju prema učitelju i kolegi. Tu, pod vedrim nebom Soluna, Ludvig Hiršfeld će pronaći i identifikovati bacil paratifusa Ce koji danas u nauci nosi njegovo ime i izvršiti brojne opite za „serološku diferencijaciju raznih ljudskih rasa”, svoj svakako najznačajniji doprinos antropologiji. Za celo to vreme delio je zlo i dobro sa srpskim vojnicima.
Sa jednom takvom grupom vojnika doplovio je početkom 1919. do Dubrovnika i zajedno sa njima pevao najnežniju pesmu našeg naroda: „Tamo daleko, daleko kraj mora”.
Kraj tog mora nije bila njegova domovina. Ona se tek oslobođena ponovo po ko zna koji put stvarala. I mada ga je cela mladost vukla u zavičajnu Poljsku on je ostao u Jugoslaviji sve do 1920, dok nije udario temelje Jugoslovenskom vojnom sanitetu. Polazeći iz naše zemlje Hanka i Ludvig Hiršfeld poneli su svako po jedno ratno odlikovanje i počasno članstvo u Srpskom lekarskom društvu, ali i mnogo više od toga: trajnu, ratničku ljubav za narod kome su pomogli.
Vreme između dva rata Hiršfeld provodi po poljskim univerzitetima, najzad u pravom elementu svog naučnog rada. Napisao je oko 800 naučnih radova i postao član mnogih institucija: Poljske akademije nauka, francuskog Alergološkog društva, Naučnog društva u Harkovu, doživotni počasni član Njujorške akademije nauka, počasni doktor Ciriškog univerziteta i Karlovog univerziteta u Pragu. Mislio je da su rat, nesreća i jad već davno iza njega. Čekalo ga je gore.
Hitler je smlavio Poljsku. Veran svojim dužnostima Hiršfeld nije napustio zemlju. Dao je svoj dug odbrani Varšave kao što će docnije dati svoj dug poljskom pokretu otpora. Ali pre toga morao je da prođe kroz strahotu Geta. Ništa nije pomogla intervencija Njujorške akademije nauka, ništa nije značilo što je jugoslovenska vlada proglasila Hiršfelda počasnim građaninom Jugoslavije i tražila da se pusti preko granice, jedan od najvećih svetskih bakteriologa morao je da ode u Geto pod ciničnom nemačkom tvrdnjom „da vašljivi Jevreji šire tifus”. Hiršfeldove stranice o Getu pridružuju se već velikoj biblioteci knjiga o, ako tako mogu da kažem, getologiji, tih potresnih knjiga o apsolutnoj sumi zla koju je čovečanstvo ikad sabralo. Srećom poljski prijatelji će ga spasti Geta, i njega i njegovu ženu, ali će od posledica strahota umreti njihova jedina kći.
Posle okupacije, jedan od prvih poslova ne više mladog profesora bio je da na piše i objavi Istoriju jednog života (1946. godine). Umro je 7. marta 1954.
Priča ovog života ne traži komentar. Gotovo da je sporedna činjenica da je ona pisana lepo i sigurno, ispisanim rukopisom jednog humaniste koji je video sveta i života i imao dobro oko opservatora i objektivnost naučnika. Važnije je da iz ove knjige bije vera u snagu ljudske solidarnosti, vera potvrđena delom celog jednog života. Knjiga je zanimljiva mnogostruko: svojim stavom prema nauci, čudnom mešavinom poljskog nacionalizma i dokazanog internacionalizma, vrelošću misli i bonomijom pisca, širokim vidokrugom i upornošću karaktera. Čudnovato lice rata tu se smenjuje sa zrelim mirom naučnog laboratorijuma, dnevni privatni trenutak sa krupnim prolomom istorije, kroz sve to korača čovek spreman u svakom trenutku da to bude i ostane, ne pitajući život za cenu već sebe samoga, ljude i svoj vek za savest.
U životu nacija mladost i pamćenje su u obrnutom odnosu nego kod ljudi. Starije nacije bolje pamte svoju prošlost nego mlađe. Vreme je i nama, nismo više sasvim mladi, da bolje upoznamo i bolje upamtimo ljude koji su sa našom prošlošću vezani vezama bratstva i ljudskosti.
Izvor: Politika, god. 61, br. 18112 (8. mart 1964), str. 15.
Prema: Borislav Mihajlović Mihiz, Kritike i ogledi 1, Beograd–Novi Sad–Irig, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“–Matica srpska–Srpska čitaonica, 2021, str. 603–607
