Други о нама
ЗА ДОБАР СПОМЕН ЛУДВИГА ХИРШФЕЛДА – Борислав Михајловић Михиз
мар
Било је то негде између два светска рата: први међународни конгрес трансфузије у Риму. Конгрес је отворио „један од најбољих светских познавалаца крви на свету”, професор Варшавског универзитета др Лудвиг Хиршфелд. И док је изговарао уобичајене речи поздрава пред светском елитом хематолога, његова мисао је била у далекој једној ратничкој болници солунског фронта и видео је нешто друго: „Српски војник, блед као смрт, са хроничном маларијом, петнаест процената хемоглобина. Пацијент је дрхтао од хладноће и гушио се од недостатка кисеоника. Лекари су закључили да ће да умре. Тог болесника успели смо да спасемо. Давали смо му моју крв неколико дана… До данашњег дана презирем свакога ко штеди своју крв и боји се да је да”.
Видео је дотле много крви у животу, а ни слутио није колико га чека да је још види тај Пољак по осећању, Јеврејин по пореклу, Немац по школовању, Србин по ратовању и грађанин света по свом научном формату. Испричао је доцније, неколико година пре смрти Историју једног живота, ту чудесну књигу која се код нас појавила готово без одјека. Па дај да бар у овој педесетој години од Првог светског рата поменемо на страницама новина овог нашег војника и пријатеља, када већ ниједан наш научни институт и ниједна улица не носи његово лепо име, а ретко је ко као он волео овај народ, мало му је ко тако пожртвовано помогао и нашао толико лепих речи за њега.
Имао је тридесет и једну годину доцент Циришког универзитета Лудвиг Хиршфелд кад му је Србија први пут ушла у живот да из њега никада више не изађе. Завршио је дотле гимназију у својој завичајној Пољској и медицину на најбољим немачким универзитетима и отпочео научну каријеру у Хајделбергу и Цириху. Млад, перспективан научник, човек из лабораторије далек стварном животу, али већ свестан да „наука не сме да ствара само интелигенцију, она мора да моделира и оплемењује душу”. Подигао је очи са микроскопа и погледао око себе. Свуда унаоколо у Европи буктао је рат. Истанчаним слухом епидемиолога он је, у великој граји ратних новости, најјасније чуо вести о страшној епидемији пегавца у Србији: „Осетио сам неодољиву жељу да идем, да учествујем и да помажем”. Није часио часа. Напустио је катедру, жену, кућу, свој мир и свој рад и пошао право најкраћим путем у Ниш, испраћен реченицом колеге: „Ако хоћете да извршите самоубиство, зашто путујете тако далеко?” То није била шала: у Србији је дотле од 360 лекара, 126 умрло од пегавца.
Рано је пролеће 1915. године. Хиршфелд се пријављује Министарству војном и моли да га упуте тамо где епидемија има најјачу жестину. Послали су га, разуме се у Ваљево. Убрзо за њим стићи ће и његова жена Ханка такође лекар и такође будући ратник српске војске. Остало је даље прича из историје: познанство са војводом Мишићем за кога ће Хиршфелд записати да је „један од најгенијалнијих вођа овога рата и човек који је чудесно осећао војника”. Страховита борба без средстава са побеснелом заразом која је често слагала мртваце на гомиле као дрва. Онда Макензенова офанзива и пропаст Србије.
И Ханка и Лудвиг Хиршфелд, два млада научника из белога света, прешли су са српским сељацима онај дуги пут несреће која се данас кратко зове Албанија, имајући једни за друге само реч оданости и нежности. („Чудна је драж Србије с јесени, а чудна је драж овога народа.”) Изгледало је да је све пропало тако код Драча и Валоне и Хиршфелдови су се поново нашли у своме Цириху.
Готово видим младог доцента како милује свој микроскоп и препарате, како се после овог пакла радује књизи, како Ханка Хиршфелд завија своја стопала промрзла на камену Албаније. Они су одужили свој дуг према несрећи једног народа и могли су да наставе свој живот тамо где су га прекинули. Али убрзо, већ после недељу дана, стигле су прве вести да се тамо негде на Крфу Србија прибира да поново удари. „У мени се пробудила необуздана чежња за даљом борбом.” Телеграм српској влади, брз одговор: „Дођите!”, и Хиршфелдови су поново заменили беле мантиле института за униформе српског војника.
Солунски фронт Лудвига Хиршфелда то је снажна прича о чаробном сплету енергије, хуманизма, научног и педагошког рада. Прележаће наш доктор маларију и тифус и за то исто време бориће се свим својим људским снагама против маларије и тифуса. У својој примитивној лабораторији (плехане рерне, пивске боце, итд.) произвешће одличну антитифусну вакцину коју ће најпре испробати на себи (и војвода Мишић му се понудио да је испроба на њему) па ће онда њоме заштитити сто хиљада српских војника. Под ударом артиљеријских граната основаће праву малу катедру хигијене и имунологије за младе српске лекаре. Кад чује да један младић у рову, између две битке, чита књигу о тропској медицини, он одмах тражи: „Господине пуковниче, то је мој човек, пошаљите ми га, молим вас”. Био је то данашњи наш велики научник докторКоста Тодоровић, чији леп предговор Хиршфелдовој књизи сведочи о незаборављеном поштовању према учитељу и колеги. Ту, под ведрим небом Солуна, Лудвиг Хиршфелд ће пронаћи и идентификовати бацил паратифуса Це који данас у науци носи његово име и извршити бројне опите за „серолошку диференцијацију разних људских раса”, свој свакако најзначајнији допринос антропологији. За цело то време делио је зло и добро са српским војницима.
Са једном таквом групом војника допловио је почетком 1919. до Дубровника и заједно са њима певао најнежнију песму нашег народа: „Тамо далеко, далеко крај мора”.
Крај тог мора није била његова домовина. Она се тек ослобођена поново по ко зна који пут стварала. И мада га је цела младост вукла у завичајну Пољску он је остао у Југославији све до 1920, док није ударио темеље Југословенском војном санитету. Полазећи из наше земље Ханка и Лудвиг Хиршфелд понели су свако по једно ратно одликовање и почасно чланство у Српском лекарском друштву, али и много више од тога: трајну, ратничку љубав за народ коме су помогли.
Време између два рата Хиршфелд проводи по пољским универзитетима, најзад у правом елементу свог научног рада. Написао је око 800 научних радова и постао члан многих институција: Пољске академије наука, француског Алерголошког друштва, Научног друштва у Харкову, доживотни почасни члан Њујоршке академије наука, почасни доктор Циришког универзитета и Карловог универзитета у Прагу. Мислио је да су рат, несрећа и јад већ давно иза њега. Чекало га је горе.
Хитлер је смлавио Пољску. Веран својим дужностима Хиршфелд није напустио земљу. Дао је свој дуг одбрани Варшаве као што ће доцније дати свој дуг пољском покрету отпора. Али пре тога морао је да прође кроз страхоту Гета. Ништа није помогла интервенција Њујоршке академије наука, ништа није значило што је југословенска влада прогласила Хиршфелда почасним грађанином Југославије и тражила да се пусти преко границе, један од највећих светских бактериолога морао је да оде у Гето под циничном немачком тврдњом „да вашљиви Јевреји шире тифус”. Хиршфелдове странице о Гету придружују се већ великој библиотеци књига о, ако тако могу да кажем, гетологији, тих потресних књига о апсолутној суми зла коју је човечанство икад сабрало. Срећом пољски пријатељи ће га спасти Гета, и њега и његову жену, али ће од последица страхота умрети њихова једина кћи.
После окупације, један од првих послова не више младог професора био је да на пише и објави Историју једног живота (1946. године). Умро је 7. марта 1954.
Прича овог живота не тражи коментар. Готово да је споредна чињеница да је она писана лепо и сигурно, исписаним рукописом једног хуманисте који је видео света и живота и имао добро око опсерватора и објективност научника. Важније је да из ове књиге бије вера у снагу људске солидарности, вера потврђена делом целог једног живота. Књига је занимљива многоструко: својим ставом према науци, чудном мешавином пољског национализма и доказаног интернационализма, врелошћу мисли и бономијом писца, широким видокругом и упорношћу карактера. Чудновато лице рата ту се смењује са зрелим миром научног лабораторијума, дневни приватни тренутак са крупним проломом историје, кроз све то корача човек спреман у сваком тренутку да то буде и остане, не питајући живот за цену већ себе самога, људе и свој век за савест.
У животу нација младост и памћење су у обрнутом односу него код људи. Старије нације боље памте своју прошлост него млађе. Време је и нама, нисмо више сасвим млади, да боље упознамо и боље упамтимо људе који су са нашом прошлошћу везани везама братства и људскости.
Извор: Политика, год. 61, бр. 18112 (8. март 1964), стр. 15.
Према: Борислав Михајловић Михиз, Критике и огледи 1, Београд–Нови Сад–Ириг, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“–Матица српска–Српска читаоница, 2021, стр. 603–607
