ВЕЧЕ У КЊИЖАРИ СКЗ: представљање друге књиге „Поема” Матије Бећковића; 16. април, 19 ч; ДОБРО ДОШЛИ!

Хандке и Кустурица јунаци нашег доба

„Политика“, 23. мај 2022.

Нова прозна Кустуричина књига „Видиш ли да не видим” као својеврсни омаж писцу нобеловцу

Петер Хандке, Емир Кустурица (Фотографије А. Васиљевић)

Нова прозна књига Емира Кустурице „Видиш ли да не видим” објављена је у „Колу” Српске књижевне задруге, о 130. годишњици ове издавачке куће, као својеврсни омаж Петеру Хандкеу. Ово дело представљено је у СКЗ-у, уз учешће академика Матије Бећковића, проф. др Мила Ломпара и аутора.

Академик Матија Бећковић говорио је о сличностима и разликама Хандкеа и Кустурице:

– Ова два јунака нашег доба најсличнија су у различитостима. За једнога од њих неко је једном рекао да је мешавина стидљивости и агресивности, а други је написао да срећно детињство проживаљава само у сећању. Хандке је осетио да му понестаје језика, а Кустурица да му је доста слика. Међутим, и Кустурица и Хандке доказ су тога да је могуће добити „Златну палму” и Нобелову награду, а не служити искључиво политичкој коректности већ уметности и слободи изговорене речи.

Емир Кустурица објаснио је затим своју фасцинацију тиме да је један светски побуњеник, какав је Хандке, уопште стао на нашу страну и баш овде стекао такву полуларност:

– Разумевање Хандкеа немогуће је без познавања Ничеа, без ексцентричности која започиње његовом идејом да нема Бога, да постоји узвишени човек и његово дело, за разлику од Достојевског, који је сматрао да без Бога нема хармоније. Колективно несвесно и колективно памћење важнији су од појединца, што је у супротношћу са Ничеовом мишљу. Хандке је у ствари верник који пише о атеистима. Верујем да би се Ниче данас, да је жив, вратио идеји Бога како би превазишао хаос и нихилизам који нас окружују – рекао је познати редитељ и писац, истичући посебно необичну структуру овог издања, која ће бити највећи допринос посвети једног уметника другоме.

„Ова књига посвећена је човјеку који није писао само књиге изван социоисторијских скица, што су овде напоменуте и могу бити погубне по људску заједницу; његов живот одвијао се у царству језика, није пристао да буде ’тркач’, шетао је кроз живот и у темпу својих корака писао своје књиге. Није се заносио хипи покретом, није био битник, није се мијешао у ’68, није пришао ниједном социјалном ватромету који је служио друштвеним промјенама и поменутим модернизацијама. Његов живот и дјело потврђују да вријеме није линеарна појава и да умјетност, за разлику од науке, излази на крај са овим феноменом”, написао је Кустурица.

Проф. др Мило Ломпар указао је на неколико различитих врста приповедања у овом делу, на препознатљив документарни слој који почива на аутобиографској подлози, затим, процес приповедне фикционализације, као и есејистички слој.

– Сама прича има два јунака. То су Петер Хандке и Емир Кустурица: Кустурица приповеда о Хандкеу, премда нам често у том приповедању Хандке казује нешто о Кустурици. Они су, међутим, приповедно удвојени у свом идентитету: Хандке добија симболичко преименовање у Петра Апостола Спелеолога, док се презиме Кустурице појављује у различитим, хумористички мотивисаним, погрешним облицима. Као да је унутрашњи садржај њихових идентитета обликован кроз игру приповедних огледала. Обликујући Хандкеа као играча на сајли разапетој између две растављене обале, или зграде, као плесача над понором, у кореспонденцији са Ничеовом представом о Заратустри, приповедач нам је предочио игру његове свести, најскривенији покрет његовог духа – рекао је проф. др Мило Ломпар, објаснивши и двојако значење наслова књиге, (проистеклог из ситуације у биоскопској сали, у тренутку када је приповедачева глава засметала гледаоцу иза њега), а који заправо указује на разлику између спољашњег вида и интроспекције.

линк: https://www.politika.rs/articles/details/507894