Ненад Николић: Ђурине врлине и мане

Све његове велике песме не само што упућују на темељна питања бивствовања – смрт, однос са другима, унутрашње сукобе – него их на врло различите начине представљају. Да би се то препознало, мора се одбацити терет Јакшићеве биографије.

Читамо ли романтичарске песнике? Или су они за нас само део школског програма, чија обавезност смета читалачком уживању? Њега нема и због недодирљивости наслеђених тумачења која воде аутоматизованом читању из којег се не може родити ништа ново. Како да романтичарска поезија буде за нас истинска класика која, како то каже Френк Кермод, сваком нараштају омогућава да у њој нађе одговоре на сопствена питања?

Пре три и по године у монографији Бранко, романтичарски песник (СКЗ, 2022) изнео сам тезу да је Бранко за нас значајан оним што је у његовом разнородном делу романтичарско, и да се то романтичарско препознаје у ставу, у осећајности испољеној у стилу, али не стилу површно схваћеном као спољашње одело песме него „стилу као свету дела“ (Соња Миловановић). Разликујући Бранкове бројније песме у традицији грађанске лирике(бидермајера и рококоа) од његових романтичарских песама, заложио сам се за оног јединог Бранка који данас може бити живи песник: за његове песме чија лепота није у формалној заокружености него у непрестаном, незаустављивом и незавршивом, вртложном одражавању динамике живота.

Монографија објављена крајем прошле године Песник егзистенције Ђура Јакшић наставља читање романтичарских песника у истом духу. Ужих тема него Бранко, Ђура је од свих наших романтичара најдубље егзистенцијалан. Све његове велике песме не само што упућују на темељна питања бивствовања – смрт, однос са другима, унутрашње сукобе – него их на врло различите начине представљају. Да би се то препознало, мора се одбацити терет Јакшићеве биографије, односно мита о најизразитијем српском романтичарском песнику неодвојивом од човека који је својим животним страдањима искупио све песничке слабости.

А њих је било. Јован Скерлић је пре више од века казао да су мане Јакшићевог певања заправо његове пренаглашене врлине. Речитост је једна од великих врлина коју је пречесто злоупотребљавао: бројне су песме у којима крупне речи празно одјекују. Зато је неопходно великог песника одвојити од стихоклепца, и песме од творевина за које је Јакшић Ђорђу Поповићу Даничару тврдио да их је могао „за два месеца дана бар двеста направити“. Сваки песник има бољих и слабијих песама, али је код Ђуре та разлика нарочито велика: његове слабе песме су, како је тачно приметио Тодор Манојловић, тако пролазног утиска да им се по читању ни наслова не сећамо, док су његове добре песме врхови српског романтизма и српске поезије уопште. Зато им се вреди изнова враћати. Али то треба чинити са свежим погледом, који иде изнад пуког запажања њихове речитости, сликовитости и најочигледнијих значења, изнад оног у првих педесетак година акумулираног, а затим за читав век окамењеног схватања да је Јакшић и као човек и као песник увек исти, због чега су уопштене похвале његовом певању замењивале пажљива тумачења појединачних песама.

Основна и полемичка теза књиге Песник егзистенције Ђура Јакшић је да Јакшићеве најбоље песме обележавају кораке на путу песничког духа који је у посебним тренуцима надахнућа избијао и високо се дизао над свакодневним ресантиманским осећањима човека. У том духу проговарало је и несвесно, чији је израз понекада могао и уплашити Јакшића: песму „Орао“ за живота није објавио. Али је није ни уништио. Остала је за будућност да посведочи најдубљи очај нихилистичког осећања света за које се слобода може потврдити једино самоубиством. Написана свега петнаестак месеци после „Пута у Горњак“ – алегорије унутрашњег, духовног кретања којим се од потуцања светом стиже до Божије милости у монашкој заједници – затворила је први круг бујног Јакшићевог песничког стварања у данима учитељевања у Подгорцу и Сумраковцу 1857. и 1858. године.

Почев од Јакшићевог пријатеља, редактора и првог критичара Светислава Вуловића, оправдано се тврди да су Јакшићеве песме тога доба најлепше. Али нико није уочио дубоку унутрашњу драматику песничког духа који је за тако кратко време прешао пут од Божје милости до нихилизма. Станица на том путу била је Јакшићева најлепша песма „Вече“. Препознајући у њој границу онога што се речима може исказати, Љубомир Недић, истичући њену лепоту, песму није и тумачио. Данас се у школама она пак чита као описна песма о посвећењу косовског витеза. Међутим, посвећење је у њој смртнобледо, као Месец са којим је поистовећено уздизање витеза, палог са Сунцем. У песми објављеној три и по месеца после „Пута у Горњак“ више нема Бога, а витез је архетипски херој суочен са смрћу, али који смрт не побеђује него прихвата: посвећење ту није обећање васкрсења него симболичко поновно рађање, у исти овај живот, али са новом свешћу, потеклом из прихватања пресудне обележености човека смртношћу.

Да би се промене унутар Јакшићеве поезије препознале, било је неопходно сагледати је у вишеструким контекстима – књижевном, теолошком, филозофском, психоаналитичком – из поглавља у поглавље другачије размереним, како су захтевале особености тумачених песама. Метафизички песник са краја педесетих, шездесетих година постао је истински песник ресантимана, такође са унутрашњим разликама: док у песми „Поноћ“ архетип Добре Мајке подстиче ресантиман у мајчином сину који зато никада неће сазрети и измирити се са светом, „Ноћ на Липару“ показује да је човеку неопходно сапостојање са ближњима у љубави немогуће због рањености злобом света, али пре свега сопственом смртношћу. То ће пак у последњем Ђурином обрту бити искупљено нацијом која је ступила на место Бога, у најлепшој српској родољубивој песми „Отаџбина“ – написаној непуне четири године пред смрт.

Сликар, приповедач, драмски писац, Ђура Јакшић је најмање писао песме, а међу њима је мало добрих. Па ипак је тих неколико великих, класичних песама оно што му је обезбедило високо и трајно место у историји српске књижевности. Монографија Песник егзистенције Ђура Јакшић позив је да их поново и пажљиво читамо.

Извор: Вечерње новости, 24. 3. 2026.