Ненад Николић: Ђурине врлине и мане - Српска књижевна задруга

Sve njegove velike pesme ne samo što upućuju na temeljna pitanja bivstvovanja – smrt, odnos sa drugima, unutrašnje sukobe – nego ih na vrlo različite načine predstavljaju. Da bi se to prepoznalo, mora se odbaciti teret Jakšićeve biografije.

Čitamo li romantičarske pesnike? Ili su oni za nas samo deo školskog programa, čija obaveznost smeta čitalačkom uživanju? Njega nema i zbog nedodirljivosti nasleđenih tumačenja koja vode automatizovanom čitanju iz kojeg se ne može roditi ništa novo. Kako da romantičarska poezija bude za nas istinska klasika koja, kako to kaže Frenk Kermod, svakom naraštaju omogućava da u njoj nađe odgovore na sopstvena pitanja?

Pre tri i po godine u monografiji Branko, romantičarski pesnik (SKZ, 2022) izneo sam tezu da je Branko za nas značajan onim što je u njegovom raznorodnom delu romantičarsko, i da se to romantičarsko prepoznaje u stavu, u osećajnosti ispoljenoj u stilu, ali ne stilu površno shvaćenom kao spoljašnje odelo pesme nego „stilu kao svetu dela“ (Sonja Milovanović). Razlikujući Brankove brojnije pesme u tradiciji građanske lirike(bidermajera i rokokoa) od njegovih romantičarskih pesama, založio sam se za onog jedinog Branka koji danas može biti živi pesnik: za njegove pesme čija lepota nije u formalnoj zaokruženosti nego u neprestanom, nezaustavljivom i nezavršivom, vrtložnom odražavanju dinamike života.

Monografija objavljena krajem prošle godine Pesnik egzistencije Đura Jakšić nastavlja čitanje romantičarskih pesnika u istom duhu. Užih tema nego Branko, Đura je od svih naših romantičara najdublje egzistencijalan. Sve njegove velike pesme ne samo što upućuju na temeljna pitanja bivstvovanja – smrt, odnos sa drugima, unutrašnje sukobe – nego ih na vrlo različite načine predstavljaju. Da bi se to prepoznalo, mora se odbaciti teret Jakšićeve biografije, odnosno mita o najizrazitijem srpskom romantičarskom pesniku neodvojivom od čoveka koji je svojim životnim stradanjima iskupio sve pesničke slabosti.

A njih je bilo. Jovan Skerlić je pre više od veka kazao da su mane Jakšićevog pevanja zapravo njegove prenaglašene vrline. Rečitost je jedna od velikih vrlina koju je prečesto zloupotrebljavao: brojne su pesme u kojima krupne reči prazno odjekuju. Zato je neophodno velikog pesnika odvojiti od stihoklepca, i pesme od tvorevina za koje je Jakšić Đorđu Popoviću Daničaru tvrdio da ih je mogao „za dva meseca dana bar dvesta napraviti“. Svaki pesnik ima boljih i slabijih pesama, ali je kod Đure ta razlika naročito velika: njegove slabe pesme su, kako je tačno primetio Todor Manojlović, tako prolaznog utiska da im se po čitanju ni naslova ne sećamo, dok su njegove dobre pesme vrhovi srpskog romantizma i srpske poezije uopšte. Zato im se vredi iznova vraćati. Ali to treba činiti sa svežim pogledom, koji ide iznad pukog zapažanja njihove rečitosti, slikovitosti i najočiglednijih značenja, iznad onog u prvih pedesetak godina akumuliranog, a zatim za čitav vek okamenjenog shvatanja da je Jakšić i kao čovek i kao pesnik uvek isti, zbog čega su uopštene pohvale njegovom pevanju zamenjivale pažljiva tumačenja pojedinačnih pesama.

Osnovna i polemička teza knjige Pesnik egzistencije Đura Jakšić je da Jakšićeve najbolje pesme obeležavaju korake na putu pesničkog duha koji je u posebnim trenucima nadahnuća izbijao i visoko se dizao nad svakodnevnim resantimanskim osećanjima čoveka. U tom duhu progovaralo je i nesvesno, čiji je izraz ponekada mogao i uplašiti Jakšića: pesmu „Orao“ za života nije objavio. Ali je nije ni uništio. Ostala je za budućnost da posvedoči najdublji očaj nihilističkog osećanja sveta za koje se sloboda može potvrditi jedino samoubistvom. Napisana svega petnaestak meseci posle „Puta u Gornjak“ – alegorije unutrašnjeg, duhovnog kretanja kojim se od potucanja svetom stiže do Božije milosti u monaškoj zajednici – zatvorila je prvi krug bujnog Jakšićevog pesničkog stvaranja u danima učiteljevanja u Podgorcu i Sumrakovcu 1857. i 1858. godine.

Počev od Jakšićevog prijatelja, redaktora i prvog kritičara Svetislava Vulovića, opravdano se tvrdi da su Jakšićeve pesme toga doba najlepše. Ali niko nije uočio duboku unutrašnju dramatiku pesničkog duha koji je za tako kratko vreme prešao put od Božje milosti do nihilizma. Stanica na tom putu bila je Jakšićeva najlepša pesma „Veče“. Prepoznajući u njoj granicu onoga što se rečima može iskazati, Ljubomir Nedić, ističući njenu lepotu, pesmu nije i tumačio. Danas se u školama ona pak čita kao opisna pesma o posvećenju kosovskog viteza. Međutim, posvećenje je u njoj smrtnobledo, kao Mesec sa kojim je poistovećeno uzdizanje viteza, palog sa Suncem. U pesmi objavljenoj tri i po meseca posle „Puta u Gornjak“ više nema Boga, a vitez je arhetipski heroj suočen sa smrću, ali koji smrt ne pobeđuje nego prihvata: posvećenje tu nije obećanje vaskrsenja nego simboličko ponovno rađanje, u isti ovaj život, ali sa novom svešću, poteklom iz prihvatanja presudne obeleženosti čoveka smrtnošću.

Da bi se promene unutar Jakšićeve poezije prepoznale, bilo je neophodno sagledati je u višestrukim kontekstima – književnom, teološkom, filozofskom, psihoanalitičkom – iz poglavlja u poglavlje drugačije razmerenim, kako su zahtevale osobenosti tumačenih pesama. Metafizički pesnik sa kraja pedesetih, šezdesetih godina postao je istinski pesnik resantimana, takođe sa unutrašnjim razlikama: dok u pesmi „Ponoć“ arhetip Dobre Majke podstiče resantiman u majčinom sinu koji zato nikada neće sazreti i izmiriti se sa svetom, „Noć na Liparu“ pokazuje da je čoveku neophodno sapostojanje sa bližnjima u ljubavi nemoguće zbog ranjenosti zlobom sveta, ali pre svega sopstvenom smrtnošću. To će pak u poslednjem Đurinom obrtu biti iskupljeno nacijom koja je stupila na mesto Boga, u najlepšoj srpskoj rodoljubivoj pesmi „Otadžbina“ – napisanoj nepune četiri godine pred smrt.

Slikar, pripovedač, dramski pisac, Đura Jakšić je najmanje pisao pesme, a među njima je malo dobrih. Pa ipak je tih nekoliko velikih, klasičnih pesama ono što mu je obezbedilo visoko i trajno mesto u istoriji srpske književnosti. Monografija Pesnik egzistencije Đura Jakšić poziv je da ih ponovo i pažljivo čitamo.

Izvor: Večernje novosti, 24. 3. 2026.