ЦРНА БАЈКА: сабране песме, Радован Караџић

Црна бајка: сабране песме Радована Караџића

У нараштају младих сарајевских пјесника које је, средином шездесетих година прошлог вијека, њихов поетски ментор Душко Трифуновић промовисао као „судбоносне дјечаке“ и „продуховљене младе манијаке“, Радован Караџић био је најтиши и најмање естрадни глас. (…) Чудно је да се рани Караџић из збирке Лудо копље препознаје као неоромантичар, и то истовремено са уочавањем Миљковићевoг и Попиног присуства у појединим његовим пјесмама, а то двоје ипак не иде заједно. Поменути „мајстори лирске симболике“ заиста јесу важни оријентири младом пјеснику, али у његовој непреврелости одјекују и други гласови: пажљивом читаоцу на почетку пјесме „Мир ствари и биља“ (Господо / мени се сада плаче…) причуће се и Црњански, онај из „Апотеозе“. (…)

Све оно што је у Лудом копљу остало развезано и недовршено, у Памтивеку је свезано, утегнуто и заокружено, при чему се унутрашњи свијет Караџићеве поезије није значајније промијенио. Тако се друга збирка указује као чист тријумф артизма, дисциплинованог владања формом и њеног усаглашавања с флуидном лирском супстанцом која измиче сваком прецизнијем одређењу. (…)

Памтивек је насловом сугерисао и обећавао оно што ће донијети тек Црна бајка – укрштање лирске позиције са епским и митским насљеђем, са дубинама колективног памћења, при чему су се слојеви пјесничког текста умножавали и слагали у палимпсест. (…)

„Радован В. Караџић снажно је стасао као песник тако што је његова поетика све више израстала у својеврстан сукоб и спрег између бајке и стварности, личног трепета и заједничког нам трајања, односно његовог урођеног естетизма перцепције и притиска антибајковитих видова живота. Стога је и најпретежнији изазов за овог, поетиком бајке прожетог лиричара пре свега било да свој лирски, маштом заштићен свет изложи ветрометини немилосрдног али универзалног историјског искуства.“

Овим Кољевићевим ријечима најупутније је одмах додати и оне Желидрага Никчевића, које кажу: „Радован Вуков Караџић могао је пожелети биографију мање драматичну од ове која му је припала, мање врлетну и лабавије везану за трагику опстанка српског народа; могао је, вероватно, понеку важну одлуку препустити чистом случају. Њега је, међутим, судбинским путем водила песничка акустика: подвиг именовања и ослушкивања главних речи, оних које долазе издалека – и потресају оно што јесте – да би се ја, које је једно биће, и које себе проглашава слободним, коначно усправило“. Овако је, из ова два сучељена одломка, сад потпуно јасан однос између поезије, биографије и историје.

Да наш пјесник нема биографију какву има, на корицама књиге његових сабраних пјесама могао би стајати и неки други наслов, можда најчвршће Памтивек, лијепа и дубока ријеч. Овако, уз биографију какву носи, па још уз осамдесету годишњицу рођења, једини могући наслов књиге Караџићевих сабраних пјесама јесте Црна бајка. Само што притом треба имати на уму да је симболички опсег наслова пјесме, циклуса и збирке из 1990. знатно ужи од овога којим тај исти наслов зрачи данас, након дугих тридесет и пет година и свега оног што је у њих стало. А стало је најмање поезије; за њу, изгледа, није било ни времена ни прилике.

(Из поговора академика Ранка Поповића)

Одабране песме, Напомену о издању и биографију аутора прочитајте ОВДЕ.