КРСТ И ЛИРА, Душко Бабић

Књига огледа Душка Бабића Крст и лира – православна духовност у традицији српског песништва полемички сагледава питање (дис)континуитета српске књижевности, са фокусом на Скерлићеву тезу да је  српска књижевност од 18. века наовамо „самостална творевивина, без традиција, потпуно независан организам“. А то значи да је изгубила везу са својим хришћанским, византијском исходиштима у средњем веку. Овакав став и данас одређује средишњи ток српске књижевне историографије.

На примеру српске поезије у последња два века, са тежиштем на последњим деценијама, Бабић доказује неодрживост таквог научног приступа. Кључна теза коју заступа у књизи гласи: у 18. веку догодила се крупна промена, али не и раскид са књижевном традицијом нашег средњовековља. Променио се културолошки  амбијент, појам писца и књиге, књижевне конвенције и жанрови, али српска књижевност је остала у живом, органском јединству са својим хришћанским коренима. У том контексту и са том носећом идејом обједињени су огледи о Доситеју, Лази Костићу, Шантићу, Настасијевићу, Црњанском, Ногу, Бећковићу и Новици Тадићу.