У књизи огледа Завети и преиспитивања Душко Бабић даје своје виђење идентитетске вертикале српске књижевности од њених почетака до данас, посматрајући саоднос заветне и критичке свести у њеном трајању. Као главну одредницу осмовековног трајања српске књижевности Бабић види њену усмереност на историју и судбину народне заједницве, у кључу заветног разумевања човека, народа, постојања. Са тог извора српска књига увек је црпела своје најважније теме, идеје и покретачке импулсе. Упоредо са енергијом заветности, у српској књижевности деловала је и супротна, корективна енергија критичке свести, која је родољубље чувала да не постане самољубље. У том светлу, Бабић тумачи Његоша, Кочића, Андрића, Црњанског, Ћосића, Данојлића, Радуловића, народну књижевност…