U knjizi ogleda Zaveti i preispitivanja Duško Babić daje svoje viđenje identitetske vertikale srpske književnosti od njenih početaka do danas, posmatrajući saodnos zavetne i kritičke svesti u njenom trajanju. Kao glavnu odrednicu osmovekovnog trajanja srpske književnosti Babić vidi njenu usmerenost na istoriju i sudbinu narodne zajednicve, u ključu zavetnog razumevanja čoveka, naroda, postojanja. Sa tog izvora srpska knjiga uvek je crpela svoje najvažnije teme, ideje i pokretačke impulse. Uporedo sa energijom zavetnosti, u srpskoj književnosti delovala je i suprotna, korektivna energija kritičke svesti, koja je rodoljublje čuvala da ne postane samoljublje. U tom svetlu, Babić tumači Njegoša, Kočića, Andrića, Crnjanskog, Ćosića, Danojlića, Radulovića, narodnu književnost…