У књизи Прекратка је љубав ма кол’ко да траје сабране су најбоље елегије Секста Проперција. Његова љубавна лирика, узор античке поезије, вековима је утицала на европске, а касније и на српске песнике. Њена свежина, актуелност тамних, али и светлих емотивних набоја, најбоље показује да се у оном што шини европског човека таквим какав јесте, ништа није променило од старог Рима до данас.
Из предговора књизи Прекратка је љубав ма кол’ко да траје
Дубином мисли и снагом запажања Проперције обликује теме које су хеленистички љубавни песници узимали олако, са осмехом разумевања и са благом иронијом. Елегијама са сложеним психолошким описима и рефлексијама, патетиком и трагичким поимањем љубавне зачараности Проперције је ближи Еурипидовој трагедији него хеленистичкој елегији. Мисли о неизбежности и коби, жестина са којом се дају љубавна страдања јесу извор „трагичне повишености исказа, а немири растрзане страствености која у песмама влада чини да су и најкраће Проперцијеве елегије пуне патоса, али патоса људског а не театралног.“
Стеван Раичковић о римској поезији
„Један мали период… сећам се… ја сам мркнуо и освитао… и ходао по улицама… са поезијом Тибула, Катула и Проперција на уснама… Све ми се чини да сам у своме младалачком заносу… (или ’песничком’ мазохизму)… с времена на време… подешавао и свој корак… чак и узимање оно мало ваздуха у плућа… по ритмовима и цезурама које сам налазио (или сâм додавао) у њиховим стиховима… Напросто… дисао сам паралелно са тројицом римских младића који су умрли пре равно два миленијума…
За тај краткотрајни период нисам ниједног тренутка био усамљен… Као да смо се по београдским улицама појављивали… и замицали за углове… нас… четворица…”
Одабрани стихови (II, 15)
Ако ли одевена тврдоглаво лежиш,
рухо ће ти руке раздерати моје.
Буде ли ме срџба обузела јаче,
руке тад ћеш модре показати мајци.
Дојке су одвећ ти једре да им враголије браниш:
нек о томе брине она што рађала већ је.
(…)
Буде ли ми дала још оваквих ноћи,
вредеће ми година као живот цео.
Подари ли много ноћи овој сличних,
вечност саму лако досегнућу ја:
свак у ноћи таквој може бити бог.
Е кад сви би тако желели да живе,
да пруће се, вином наливени многим,
не би лађа ратних ни оружја било,
нит акцијски вал би ваљао нам кости,
Рома не би болна распустила косе,167
Рома што одасвуд победе је ломе.
Мене ће потомство са правом да хвали:
теревенке моје не вређају бога.
Док данак блиста, сласти се препусти!
Сви пољупци твоји премало су мени!168
Круница кад свене и распу се лати,
и по чаши к’о кад запливају оне,
тако нама страсти што цели се дамо,
можда кол’ко сутра судњи данак свиће.
(…)