ШАПТАЧЕВА ШКОЉКА, Раде Танасијевић

Шаптачева шкољка Радета Танасијевића нова је збирка овог препознатљивог песника у којој се песма јавља као тихи, упорни глас из позадине света – као шапат суфлера из позоришне шкољке, као дојава из дубине сећања, тела, старости. Уводна и завршна песма уоквирују књигу као једну унутрашњу представу: између њих се смењују призори свакодневице, пролазности, болести, детињства, рада, нежности, смрти и Бога.

Централни мотив шкољке и шаптача повезује фигуру песника са фигуром глумца: један изговара, други памти; један наступа, други невидљиво држи текст, ритам и смисао. Танасијевићева поезија зато често делује као пригушена сцена на којој се живот не игра патетично, него се проживљава у знаку самоироније и дубоке егзистенцијалне пажње.

Ова књига окупља песме о старости и телесном хабању, о пролазности и сећању, о свакодневним предметима и сеоским, радним, породичним призорима, али и о Богу, литургији, страху и нади. У њој је видљива блискост неоверистичком поступку: песма се ослања на конкретан детаљ, предмет, призор, говорну ситуацију. Али ова поезија није сведива само на поетички програм стварносности – у њој конкретно непрестано прелази у метафизичко, а обично у симболичко.

Танасијевићев стих је миран, стишан, понегде разговорни, а понегде изненадно засечен сликом која остаје да одзвања. Управо у том споју опипљивог и тајанственог, свакодневног и онтолошког, лежи снага ове књиге. Шаптачева шкољка је збирка о ономе што нас још држи у језику онда када нам се чини да је свет већ одавно почео да нас напушта.

ШАПТАЧЕВА ШКОЉКА

Песма је Ботичелијева Венера

која се рађа из шаптачеве шкољке

у театру Н-ске губерније

превише врста далеко од Москве.

 

У овој представи пророчица Питија

седи на троношцу на месту суфлера.

У свом каменом процепу

удише халуциногена испарења;

дошаптава текст глумцима

давно отупавелим од хиљаде понављања

истих реченица, реплика, кретњи и гестова.

 

Шта то глумцима шапће шаптачица Питија.

Глумци скидају своје персоне,

боду се стварним мачевима,

падају смртно рањени,

крволиптају, ропте.

 

Уместо Едипа неки статиста

пробада своје очи златним иглама,

и одлази у прогонство.

 

Невидљив суфлер својим бунцањем

изазива заразно лудило у публици.

 

Има ли краја овој представи.

Хоће ли претећи неко

да се поклони публици до пода.

Или је требало представу прекинути

чим је први глумац пао.