ŠAPTAČEVA ŠKOLJKA, Rade Tanasijević

Šaptačeva školjka Radeta Tanasijevića nova je zbirka ovog prepoznatljivog pesnika u kojoj se pesma javlja kao tihi, uporni glas iz pozadine sveta – kao šapat suflera iz pozorišne školjke, kao dojava iz dubine sećanja, tela, starosti. Uvodna i završna pesma uokviruju knjigu kao jednu unutrašnju predstavu: između njih se smenjuju prizori svakodnevice, prolaznosti, bolesti, detinjstva, rada, nežnosti, smrti i Boga.

Centralni motiv školjke i šaptača povezuje figuru pesnika sa figurom glumca: jedan izgovara, drugi pamti; jedan nastupa, drugi nevidljivo drži tekst, ritam i smisao. Tanasijevićeva poezija zato često deluje kao prigušena scena na kojoj se život ne igra patetično, nego se proživljava u znaku samoironije i duboke egzistencijalne pažnje.

Ova knjiga okuplja pesme o starosti i telesnom habanju, o prolaznosti i sećanju, o svakodnevnim predmetima i seoskim, radnim, porodičnim prizorima, ali i o Bogu, liturgiji, strahu i nadi. U njoj je vidljiva bliskost neoverističkom postupku: pesma se oslanja na konkretan detalj, predmet, prizor, govornu situaciju. Ali ova poezija nije svediva samo na poetički program stvarnosnosti – u njoj konkretno neprestano prelazi u metafizičko, a obično u simboličko.

Tanasijevićev stih je miran, stišan, ponegde razgovorni, a ponegde iznenadno zasečen slikom koja ostaje da odzvanja. Upravo u tom spoju opipljivog i tajanstvenog, svakodnevnog i ontološkog, leži snaga ove knjige. Šaptačeva školjka je zbirka o onome što nas još drži u jeziku onda kada nam se čini da je svet već odavno počeo da nas napušta.

ŠAPTAČEVA ŠKOLJKA

Pesma je Botičelijeva Venera

koja se rađa iz šaptačeve školjke

u teatru N-ske gubernije

previše vrsta daleko od Moskve.

 

U ovoj predstavi proročica Pitija

sedi na tronošcu na mestu suflera.

U svom kamenom procepu

udiše halucinogena isparenja;

došaptava tekst glumcima

davno otupavelim od hiljade ponavljanja

istih rečenica, replika, kretnji i gestova.

 

Šta to glumcima šapće šaptačica Pitija.

Glumci skidaju svoje persone,

bodu se stvarnim mačevima,

padaju smrtno ranjeni,

krvoliptaju, ropte.

 

Umesto Edipa neki statista

probada svoje oči zlatnim iglama,

i odlazi u progonstvo.

 

Nevidljiv sufler svojim buncanjem

izaziva zarazno ludilo u publici.

 

Ima li kraja ovoj predstavi.

Hoće li preteći neko

da se pokloni publici do poda.

Ili je trebalo predstavu prekinuti

čim je prvi glumac pao.