ВИДОВДАНСКИ РЕЦИТАЛ

Традиционална свечаност „Видовдански рецитал“, посвећена успомени на песника Слободана Ракитића, некадашњег председника СКЗ, и овог јуна одржана је у Свечаној сали Српске књижевне задруге.

Учествовали су: свештеник Милорад Средојевић и глумци: Јована Стевић, Ана Марија Серда, Јана Саламадић и Никола Угриновић.

О Ракитићу је беседио Бранислав Матић, песник (БЕСЕДА).

__________________________________________________________________________________

Успомену на песника Слободана Ракитића Српска књижевна задруга негује одржавањем манифестације „Видовдански рецитал“ у јуну сваке године.

Слободан Ракитић (1940-2013) био је готово пола века аутор и часник, а почетком 21. века председник ове установе која ове године обележава 130. годишњицу оснивања и рада. Ракитић је био уредник књижевних програма у Коларчевој задужбини, председник Удружења књижевника Србије, народни посланик…

Сматрајући га у првом реду песником и својим председником, СКЗ у својој сали одржава Видовдански рецитал који се састоји из молитве, беседе о песнику и рецитала његових песама и песама песника-његових савременика – аутора СКЗ. Ове године то су Васко Попа и Душан Радовић чије стогодишњице обележава и СКЗ. Све то догађа се у предвечерје Видовдана, јер је Ракитић, родом из Рашке, био песнички везан за Сопоћане и косовско-метохијске манастире и укупну косовску традицију.

На овогодишњем рециталу говорио је песник Бранислав Матић, уредник Националне ревије „Србија“ а рецитал великих песника извели су млади глумци: Јована Стевић, Никола Угриновић, Анамарија Серда и Јана Саламадић, такође пријатељи и сарадници СКЗ.

У беседи о Ракитићу, под насловом „Напиши себи дом“, Бранислав Матић је, између осталог, рекао:
– Међу великим српским песницима нововековним, Слободан Ракитић је један од оних, не тако бројних, који добро познају примордијалну традицију. Зна да се човек, у историји и времену, удаљио од првоначела, изгубио свој духовни вид, лик и ранг. Ракитић је сагледао размере привремености, фатум пролазности, странствовање човека у свету који нам, и даље, није дом. Види да је живот обред буђења и прочишћења, тражење пута повратка у целовитост, у поредак старији од греха и пада.

За Ракитића, једно од последњих упоришта за такав живот, круг који одолева силама расипања, потонућа и таме, јесте сама Реч. Помоћу Слова, као „дара и уздарја“, песник враћа потонуле слике и замућене идентитете, оживљава „имагинацију која је само облик сећања“ (Кестлер), ствара језички простор у којем је могуће да се живи у написаном свету. Поезија тако постаје један од путева повратка, повлашћени и освештани круг у којем се саслужује Творцу. Писање света је обновитељски творачки принцип. У њему се даје и добија све. Песма је и пријатељ, и брат на крсту, и молитва, дан и ноћ, извор, плод са највише гране. Што у песми поменеш, спасићеш. Сачувати.

Знамо да није лако и да све ово није за малодушне. Али није ни узалуд. Данас, девет година после Чичиног одласка, ми видимо да његова слова нису била водена (као у песми и збирци „Водена слова“) и нису испарила. Светлости рукописа и даље спасоносно оповргавају ову дубоку ноћ света. Кад год нам устреба, Чичу ћемо наћи код куће. У песми, дому његовом.

Бранислав Матић

КАФА У СКЗ: Видовдански рецитал, 16. јун 2022.