ВИДОВДАНСКИ РЕЦИТАЛ - Српска књижевна задруга

Tradicionalna svečanost „Vidovdanski recital“, posvećena uspomeni na pesnika Slobodana Rakitića, nekadašnjeg predsednika SKZ, i ovog juna održana je u Svečanoj sali Srpske književne zadruge.

Učestvovali su: sveštenik Milorad Sredojević i glumci: Jovana Stević, Ana Marija Serda, Jana Salamadić i Nikola Ugrinović.

O Rakitiću je besedio Branislav Matić, pesnik (BESEDA).

__________________________________________________________________________________

Uspomenu na pesnika Slobodana Rakitića Srpska književna zadruga neguje održavanjem manifestacije „Vidovdanski recital“ u junu svake godine.

Slobodan Rakitić (1940-2013) bio je gotovo pola veka autor i časnik, a početkom 21. veka predsednik ove ustanove koja ove godine obeležava 130. godišnjicu osnivanja i rada. Rakitić je bio urednik književnih programa u Kolarčevoj zadužbini, predsednik Udruženja književnika Srbije, narodni poslanik…

Smatrajući ga u prvom redu pesnikom i svojim predsednikom, SKZ u svojoj sali održava Vidovdanski recital koji se sastoji iz molitve, besede o pesniku i recitala njegovih pesama i pesama pesnika-njegovih savremenika – autora SKZ. Ove godine to su Vasko Popa i Dušan Radović čije stogodišnjice obeležava i SKZ. Sve to događa se u predvečerje Vidovdana, jer je Rakitić, rodom iz Raške, bio pesnički vezan za Sopoćane i kosovsko-metohijske manastire i ukupnu kosovsku tradiciju.

Na ovogodišnjem recitalu govorio je pesnik Branislav Matić, urednik Nacionalne revije „Srbija“ a recital velikih pesnika izveli su mladi glumci: Jovana Stević, Nikola Ugrinović, Anamarija Serda i Jana Salamadić, takođe prijatelji i saradnici SKZ.

U besedi o Rakitiću, pod naslovom „Napiši sebi dom“, Branislav Matić je, između ostalog, rekao:
– Među velikim srpskim pesnicima novovekovnim, Slobodan Rakitić je jedan od onih, ne tako brojnih, koji dobro poznaju primordijalnu tradiciju. Zna da se čovek, u istoriji i vremenu, udaljio od prvonačela, izgubio svoj duhovni vid, lik i rang. Rakitić je sagledao razmere privremenosti, fatum prolaznosti, stranstvovanje čoveka u svetu koji nam, i dalje, nije dom. Vidi da je život obred buđenja i pročišćenja, traženje puta povratka u celovitost, u poredak stariji od greha i pada.

Za Rakitića, jedno od poslednjih uporišta za takav život, krug koji odoleva silama rasipanja, potonuća i tame, jeste sama Reč. Pomoću Slova, kao „dara i uzdarja“, pesnik vraća potonule slike i zamućene identitete, oživljava „imaginaciju koja je samo oblik sećanja“ (Kestler), stvara jezički prostor u kojem je moguće da se živi u napisanom svetu. Poezija tako postaje jedan od puteva povratka, povlašćeni i osveštani krug u kojem se saslužuje Tvorcu. Pisanje sveta je obnoviteljski tvorački princip. U njemu se daje i dobija sve. Pesma je i prijatelj, i brat na krstu, i molitva, dan i noć, izvor, plod sa najviše grane. Što u pesmi pomeneš, spasićeš. Sačuvati.

Znamo da nije lako i da sve ovo nije za malodušne. Ali nije ni uzalud. Danas, devet godina posle Čičinog odlaska, mi vidimo da njegova slova nisu bila vodena (kao u pesmi i zbirci „Vodena slova“) i nisu isparila. Svetlosti rukopisa i dalje spasonosno opovrgavaju ovu duboku noć sveta. Kad god nam ustreba, Čiču ćemo naći kod kuće. U pesmi, domu njegovom.

Branislav Matić

KAFA U SKZ: Vidovdanski recital, 16. jun 2022.