ČA-DOBRIVOJE „KONTRAREVOLUCIONAR“, Zarija D. Vukićević

U koizdanju Narodne biblioteke „Vuk Karadžić” (Kragujevac) i „Srpske književne zadruge” (Beograd) objavljen je roman iz zaostavštine Zarije D. Vukićevića: „Ča-Dobrivoje – Kontrarevolucionar”. Knjigu je priredio Mirko Demić.

Roman prati sudbinu šumadijskog seljaka Dobrivoja, učesnika ratova 1912–1918, nakon oslobođenja od nacista 1944. pa sve do smrti. Nosilac Obilićeve medalje za hrabrost, čovek koji smatra da se unutrašnja i spoljašnja sloboda srpskog naroda ne mogu odvajati, u novim okolnostima prinuđen je na lukavu borbu za opstanak porodice i imanja. Kolektivizacija, stvaranje zadruga, pritvaranje „kontrarevolucionara“, bekstvo sina preko granice – sve su to iskušenja koja su na probu stavila klasične vrednosti na kojima je zasnovao svoj život.

Ono što ovaj roman čini važnim jeste što te vrednosti nisu samo njegove. Na njima je počivao čitav moderni period u istoriji Srbije. Drugim rečima, ova knjiga, koja iz izdeoloških razloga nije mogla biti objavljena u vreme kad je napisana, svedočanstvo je o sudaru totalitarizma i srpske nacionalne i demokratske ideje. Da je objavljena na vreme, mogla bi se smatrati pretečom Knjige o Milutinu Danka Popovića.

Danas, ona je svedočanstvo o neumrlom kontinuitetu jednog kulturnog obrasca i ideala.

Odlomak iz romana pročitajte OVDE.

Ko je autor romana Ča-Dobrivoje „kontrarevolucionar“?

Zarija D. Vukićević rođen je u Valjevu 1898. godine, ali je po svemu ostalom pripadao Kragujevcu, gde se školovao i dugo živeo. Kao dobrovoljac učestvovao je u Prvom svetskom ratu, prošao golgotu Albanije i Krfa. Kao srpski đak, upućen je na školovanje u Francusku i Englesku. Na Kembridžu je studirao engleski jezik. U kragujevačkoj Muškoj gimnaziji bio je profesor 1924–1933. U isto vreme obnašao je dužnost upravnika Javne (narodne) biblioteke u Kragujevcu, predsednika Akademskog pozorišta, predsednika fudbalskog kluba Šumadija i osnivača i urednika lista Javno mnjenje. Godine 1933. premešten je u Ministarstvo inostranih poslova, gde je bio prvo sekretar a onda i načelnik Kraljevske kancelarije. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, na ovoj dužnosti je penzionisan.

Posle Drugog svetskog rata jedno vreme je radio kao honorarni radnik Ministarstva informisanja, a zatim je, iz zdravstvenih razloga, ponovo penzionisan. Posle rata, živeo je u Opatiji, gde je i umro, 1978. Sahranjen je na kragujevačkom Varoškom groblju.

Vukićević se još od gimnazijskih dana bavio književnim radom. Njegovo delo je obimom veliko, ali malo poznato široj kulturnoj javnosti. Za života je objavio dve zbirke pripovedaka: Kad sudbina flertuje (Kragujevac 1932) i Na životnim krivinama (Beograd 1936), kao i manju istorijsku monografiju Crkva Svetog Đorđa na Oplencu, Beograd (1935).

Pojedine kritike, prikaze i predavanja objavljivao je po novinama i časopisima. Široj književnoj javnosti poznat je po svojim prevodima sa engleskog jezika, među kojima su dela Pristlija, Džeroma, Londona, Drajzera i dr., pošto je posle rata živeo i od prevodilačkog rada.