Vesti, Drugi o nama, Zadrugin letopis
DA SABEREMO RASUTO: MISIJA SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE
feb
U dugoj istoriji Srpske književne zadruge postoje dva perioda kada je njen rad bio prekinut ili samo delimično i vrlo upitno nastavljen – Prvi i Drugi svetski rat. U tom smislu, ona deli sudbinu srpskog naroda. To se vidi i iz činjenice da dugo nakon Drugog svetskog rata njen rad nije obnovljen u punom kapacitetu, ali se vidi i po smenama njene uprave sedamdesetih, izuzetno teške situacije početkom devedesetih, kao i po vrlo nepovoljnom položaju u koji je gurnuta nakon 2000. godine. U tom smislu, kao institucija koja svoj rad podređuje srpskoj kulturnoj politici, Srpska književna zadruga je uvek na udaru sila koje bi da menjaju svest srpskog naroda, kao i onih domaćih činilaca koji veruju da je potrebno delovati anacionalno
O tome šta je misija Srpske književne zadruge, jedinstvene, za nacionalnu kulturu visoko vredne kulturne institucije, i najstarije izdavačke kuće u Srbiji, razgovaramo sa njenim glavnim urednikom Nikolom Marinkovićem.
Naš sagovornik je osnovnu školu i gimnaziju završio u Čačku, a diplomirao i masterirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde završava doktorsku disertaciju na modulu Srpska književnost. Na matičnom fakultetu je od novembra 2018. do januara 2024. radio kao naučni istraživač. Krajem 2023. izabran za novog glavnog i odgovornog urednika Srpske književne zadruge, a na dužnost je stupio od februara prošle godine. U izdavačkoj kući Catena mundi više godina je radio na poziciji izvršnog urednika. Bio je stipendista Ministarstva prosvete i nauke, Grada Čačka, kao i Fonda „Dositej“. Do sada je objavio preko 180 književnih kritika, esejističkih i naučnih radova u domaćoj i stranoj stručnoj i opštoj periodici, kao i u zbornicima radova. Priredio je više knjiga, od čega dva zbornika književnokritičkog i esejističkog tipa o srpskoj avangardi i Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom, te izabrane tekstove Branislava Nušića, Vladimira Dvornikovića i kralja Petra I Karađorđevića.
Kroz dugu istoriju, koja povezuje čak tri veka, uvek su na čelu Zadruge bili najznačajniji srpski pisci i naučnici. Šta SKZ, osnovana u 19. veku, može da ponudi 21. stoleću?
– U vremenu izrazite idejne nestabilnosti i previranja, kada su se radikalne društvene ideologije istovremeno i uzvisile i nestale – što pokazuju prvi dani na dužnosti novog-starog predsednika SAD, misija Srpske književne zadruge, međutim, ostaje ista kao i na početku, pre 133 godine. To je negovanje i unapređivanje srpske književnosti, kao i čuvanje proverenih kulturnih vrednosti koje smo nasledili od predaka i dužni smo da prenesemo potomcima. Drugim rečima, Srpska književna zadruga nije nikada, pa neće ni sada, upodobljavati svoj put ideološkim strujanjima jer su sva ona, pokazalo se, bila kratkotrajnija od njene istorije.
To, naravno, ne znači da je SKZ zatvorena za moderna književnoumetnička strujanja ili za savremene načine komunikacije, naprotiv. Naš cilj jeste da ono najvrednije u srpskoj tradiciji prenesemo svakoj generaciji, u digitalnom dobu kao i u analognom. Smatramo da za to postoji sasvim dovoljno prostora, jer SKZ predstavlja upravo ono što duhu 21. stoleća suštinski nedostaje, a što javnost sve više uviđa.
Još u doba moći televizije, američki mislilac Lari Vojvud rekao je da je televizija kiklop koji proždire knjige. A danas? Šta ćemo u doba veštačke inteligencije? Kakva je sudbina klasičnog izdavaštva u doba digitalnih tehnologija, društvenih mreža i poremećene pažnje?
– Činjenica je da televizija ipak nije ubila knjigu, ali jeste radikalno smanjila potrebu za štampanom reči, što je internet dodatno ubrzao. Međutim, to ne mora nužno da znači i propast knjige. Ona je oduvek bila najsporiji medij, pogodan samo za određeni vid informacija i tekstova – naučnih, umetničkih i srodnih – da joj ni internet neće naneti presudan udarac. To je i trenutno vidljivo. Makar među okolnim državama, Srbija zauzima vodeće mesto po književnoj produkciji. Prošetajte Knez Mihailovom ulicom i videćete koliko knjižara u njoj ima. Ta činjenica, hvale vredna za narod veličine srpskog, istovremeno stavlja sve nas u izdavačkom sektoru, a pogotovo SKZ kao staru izdavačku kuću sa vrlo striktno određenim obavezama – najpre prema našem plavom Kolu – u vrlo zahtevan položaj jer je potrebno istovremeno se tržišno profilisati i zadržati netržišni smisao.
Dugoročno gledano, ipak će izdavaštvo morati da se izbori za pažnju generacija koje trenutno stasavaju jer za razliku od televizije, društvene mreže favorizuju do te mere kratke video sadržaje da se ljudska pažnja strukturira na trajanje od svega jednog do dva minuta. Kao što je svakom knjigoljupcu poznato, to nije dovoljno vremena da se pročita jedna stranica teksta.
Čemu onda da se nadamo?
– Iskreno, ne mogu ponuditi odgovor na to pitanje, ali mogu da kažem na čemu radimo. SKZ već duže vreme povećava svoju prisutnost na digitalnim medijima jer smo svesni da su oni glavni izvor informisanja ne samo mladih već i sredovečnih i starijih čitalaca. U tom smislu, stvaramo kanale komunikacije za koje verujem da će, dodatno unapređeni, dopreti i do budućih generacija.
Razume se, u celom tom procesu nikako ne treba zaboraviti da je to sve stvar tehnike, a ne suštine. A suština je da jedino Srbi mogu voditi računa o srpskoj književnosti – niko drugi to neće raditi umesto njih. Ovo nije tautologija, jer književnost jednog naroda prevashodno govori o njegovim dramama, istorijskim iskušenjima i vrednostima koje su oblikovale njegov identitet. Da li to može da nam ponudi strana književnost? Apsolutno ne, bez obzira na to koliko iskustva savremeni čitalac u Srbiji deli sa onim iz Njujorka, Kopenhagena, Zagreba ili bilo kog drugog grada na svetu. No, tu bi valjalo postaviti i pitanje: gde su nestala velika književna dela koja dramatično oslikavaju naše postojanje? Da li se naša tzv. kreativna klasa zamorila od istorije (iako istorija nije od nas, naprotiv) ili je čitav tranzicioni sistem obeshrabrivao bavljenje sopstvenom kulturom sem negatorski ili prigodno, što u suštini i nije toliko različito?
SKZ je u vreme osnivanja bila prvi i pravi moderni izdavač među Srbima, sa posebnim mestom i zadatkom u kulturnom prostoru svoga naroda. Njeni osnovni zadaci bili su da objavljuje i širi u narodu najznačajnija dela starije, narodne i savremene srpske književnosti i nauke, kao i da upoznaje srpske čitaoce sa značajnim ostvarenjima svetske književnosti svih vremena. Zahvaljujući svom mnogobrojnom članstvu koje je živelo u nekoliko tadašnjih država, ubrzo je postala stožer okupljanja srpskog naroda preko značajnih kulturnih i književnih vrednosti s kojima ga je upoznavala. Zato je njena misija oduvek bila koliko književna i kulturna, toliko i nacionalna i društvena. Kakvo je članstvo SKZ danas? Kako sve funkcioniše danas? Šta Zadruga nudi svojim članovima?
– Sve činjenice koje ste naveli, iz istorije SKZ, proističu iz jedne jednostavne maksime Stojana Novakovića u koju svi mi okupljeni oko Zadruge verujemo i danas – Ujedinjujmo se kulturom. Kao i 1892, tako i 2025. godine srpski narod živi rascepkan u više država, njegova omladina školuje se u nekoliko različitih obrazovnih sistema, i još uvek nemamo jedinstvene udžbenike za srpski jezik, književnost i istoriju, ne samo u celini srpskog naroda nego ni u samoj Srbiji, a za vreme Stojana Novakovića sva srpska deca učila su se iz identične gramatike. Ova činjenica nema veze sa liberalizacijom tržišta jer tržišni mehanizmi ne menjaju gramatička pravila ili istorijske podatke, niti jedinstvenost osnovnog sadržaja automatski znači i izdavački monopol.
Zato Srpska književna zadruga mora da sabira rasuto. Jedan od načina je i članstvo u SKZ. Ono ne omogućava samo popust na naša izdanja već i priliku da se skromnim doprinosom (više detalja neka čitaoci potraže na našem sajtu) pomogne veliko kulturno delo. Naših članova ima u svim državama gde živi srpski narod, a posebno bih ovom prilikom istakao i pohvalio povereništva u Banjaluci, Podgorici, Nikšiću, Baru i Kosovskoj Mitrovici.
Istovremeno, mi se sabiranjem nacionalne kulture bavimo i kroz izdavačku saradnju, objavljujući srpske autore iz Hrvatske, Republike Srpske, Crne Gore, a nadamo se da će se ova lepa praksa narednih godina proširiti i na ostale okolne države. U tom smislu, ostvarujemo saradnju sa Centrom za srpske studije iz Banjaluke, Srpskim kulturnim društvom Prosvjeta iz Zagreba, Srpskim nacionalnim savjetom iz Podgorice, Srpskim kulturnim društvom „Slovo ljubve“ iz Bara i mnogim drugim.
Kakvi su izdavački planovi za 2025. godinu?
– U predstojećoj godini očekuje nas redovno, 117. plavo Kolo, čije uređivanje uvek predstavlja izazov jer je potrebno pronaći pravu meru između savremene književnosti, istorije, humanistike, ali i klasičnih evropskih i neevropskih kultura koje skupa čine svetsku baštinu. Kroz svoju istoriju, najstarija izdavačka edicija srpske književnosti uvek se trudila da opravda elitni, kanonski status i nadam se da će to biti slučaj i ove, kao i godina pred nama.
Nastavićemo rad na ediciji „Srpska književnost za decu u 30 knjiga“ objavljivanjem njenog trećeg kola, u teškim uslovima koje diktira prilična neisplativost ovog projekta jer je njegov smisao u pružanju pouzdanog vodiča kroz našu književnost za najmlađe, a ne u zabavnom karakteru knjiga za decu. Publika ove edicije su nastavnici i profesori, ona je namenjena školskim i bogatim kućnim bibliotekama, pa se nadamo da će sa poboljšanjem situacije u školstvu i ona zaživeti punim kapacitetom.
Glavni izdavački projekat, međutim, ove godine predstavlja nastavak čuvene zadrugine Istorije srpskog naroda u 10 knjiga. Još pre 30 godina, akademik Andrej Mitrović napisao je elaborat za nastavak ove najvažnije sinteze srpske istorije, koji bi obuhvatao 20. vek. Nakon decenija borbe, uspeli smo da prethodne i ove godine konačno započnemo rad na tom projektu zahvaljujući činjenici da je za to Zadruga našla razumevanje kod najviših državnih instanci. Međutim, naš glavni izvor podrške za ovo delo biće pretplata koju ćemo raspisati u predstojećim mesecima, a prvi tom Istorije srpskog naroda u Jugoslaviji, koji obuhvata period između dva svetska rata, pojaviće se na jesen.
Na ovoj knjizi radi tim od vrhunskih stručnjaka iz oblasti istorije, književnosti, umetnosti i lingvistike, od Balkanološkog instituta SANU, preko Instituta za savremenu istoriju, Učiteljskog fakulteta do Filološkog fakulteta u Beogradu jer ovo nije delo jednog čoveka. Krajnje je vreme da srpski narod sabere iskustvo 20. veka, a to je iskustvo života u Jugoslaviji, i na osnovu njega stvori strategiju za vek pred nama. U njemu ne smemo imati nikakvih iluzija već se rukovoditi strogim istorijskim činjenicama i nacionalnim interesom – i kada su činjenice povoljne i kada su nepovoljne po izbore koje smo donosili u ključnim događajima prethodnog veka.
Takva istorija srpskog naroda još uvek nije ispisana i to je jedan od razloga ideološke magle koja i dalje stoji nad bivšom zajedničkom državom, a koju moramo razvejati ako hoćemo da razumemo na kakvom mestu postojimo. Zato je pisanje ovakve istorije lakmus test kako za državu i njenu kulturnu politiku, tako i za SKZ i njene čitaoce. Nadam se da ćemo ga položiti.
Među priznanjima koja je Srpska književna zadruga dobila za svoj rad najznačajnija su: Orden Svetog Save prvog stepena, koji je Zadruzi za njenu stogodišnjicu (1992) dodelio Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle i Orden Vuka Karadžića prvog stepena, koji joj je za sto desetu godinu rada (2002) dodelio predsednik SR Jugoslavije dr Vojislav Koštunica. Zadruga je dobila Vukovu nagradu, kao i Povelju Matice srpske za doprinos razvoju srpskog jezika. Pa ipak, pored priznanja bilo je i pritisaka, a okupacije su bile teški udarci za Zadrugu. I za vreme titoizma optuživana je da je središte „nacionalističke opozicije“. Kako je danas? Može li sve da ide glatko?
– U dugoj istoriji Srpske književne zadruge postoje dva perioda kada je njen rad bio prekinut ili samo delimično i vrlo upitno nastavljen – Prvi i Drugi svetski rat. U tom smislu, ona deli sudbinu srpskog naroda. To se vidi i iz činjenice da dugo nakon Drugog svetskog rata njen rad nije obnovljen u punom kapacitetu, ali se vidi i po smenama njene uprave sedamdesetih, izuzetno teške situacije početkom devedesetih, kao i po vrlo nepovoljnom položaju u koji je gurnuta nakon 2000. godine. U tom smislu, kao institucija koja svoj rad podređuje srpskoj kulturnoj politici, Srpska književna zadruga je uvek na udaru sila koje bi da menjaju svest srpskog naroda, kao i onih domaćih činilaca koji veruju da je potrebno delovati anacionalno, ili pak smatraju da se sudbina naše države mora podrediti uskim partijskim interesima.
Danas, Srpska književna zadruga ima lepu saradnju prevashodno sa Ministarstvom kulture, jer je konačno, izmenama i dopunama Zakona o Srpskoj književnoj zadruzi (2019) i Zakona o kulturi (iz 2020) omogućena institucionalna saradnja države i SKZ, koja je prepoznata kao institucija od nacionalnog značaja koja „uživa posebnu brigu“ (Zakon o kulturi, čl. 21a, Službeni glasnik RS, broj 6/2020). To, međutim, nikako ne znači da se SKZ finansira isključivo iz budžetskih sredstava, već samo delimično. Ona opstaje i od uloga svojih članova, prodaje knjiga i donacija naših prijatelja i dobrotvora, čime se i na ovaj način pokazuje da je ona deo ovog naroda i kulture.
Mi verujemo da srpska kulturna misija treba da bude iznad svih političkih sukoba i partikularizama, i toga smo se dosledno držali kroz čitavu svoju istoriju, zahvaljujući čemu je Srpska književna zadruga bila jedno od retkih mesta, ponekad i jedino, koje je spajalo inače nepomirljive protivnike. Nažalost, uvek postoje moćnici koji to ne razumeju ili se bore protiv same ideje jedinstvene srpske kulture, ali mi nećemo odustati od tog principa.